Највеће претње и изазови за Европу данас или руска перспектива (2)

Мы в СМИ
Западне санкције су мач са две оштрице: до сада су европске земље изгубиле око хиљаду милијарди америчких долара

КО ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА ПОЧЕТАК ХЛАДНОГ РАТА 2.0?

Западни оптимизам, произашао из победе у Хладном рату 1.0, био је претерано велики. Заправо, „хладни мир“ је завладао Европом у раздобљу између два хладна рата. САД и НАТО су наивно сматрали да њихова војна утврђења подигнута у том периоду наједном престају да постоје или да други на њих наједном гледају као на играчке за децу.

Нови Хладни рат је главна претња и изазов европској безбедности и стабилности. Изазван је са намером председника Барака Обаме из очигледних разлога: да би се повећала издвајања за војни буџет унутар НАТО, да би се државе дуж руске границе чвршће везале за Запад, да се сруши руски председник, да се подрије руски војни и економски потенцијал и, на крају, да се уруши економија и безбедност Европе као највећег америчког ривала. Нажалост, свих 28 чланица НАТО и све државе чланице ЕУ су га у томе подржале. Рат је тренутно у пуном замаху. Европска унија, без обзира на све ослањање на Вашингтон, поседује сопствени глас који се чује, као што поседује и потенцијал да делује независно. Међутим, тај потенцијал остаје потпуно неискоришћен. То је права штета јер би самостално деловање Европске уније унело преко потребни баланс у међународне дискусије и појачало напоре за решавање различитих проблема. Хладни рат 2.0 и пратећи проблеми и изазови негативно утичу на глобалну политичку, војну, економску и финансијску климу. Жариште збивања се налази веома близу руске територије. Ефекти јако погађају многе европске земље, али и Русију саму. Као што је Стивен Којен, амерички интелектуалац без длаке на језику, рекао прошлог лета на међународном скупу у Вашингтону: „Епицентар новог хладног рата није у Берлину, него на руским границама, у Украјини, у региону који се из московске визуре узима као апсолутно суштински важан за руску безбедност, па чак и за саму руску цивилизацију“.

Хладни рат 2.0 заиста поседује нове, јединствене изазове и претње који ће неоспорно имати утицаја на будућа дешавања.

НОВИ ИЗАЗОВИ И ПРЕТЊЕ У КОНТРОЛИ НАОРУЖАЊА?

Систем контроле наоружања је новонасталом ситуацијом потпуно обустављен. Током Хладног рата 1.0 САД и Совјетски Савез (касније Русија) успели су да потпишу знатан број билатералних и мултилатералних уговора у области контроле наоружања (седам уговора о ограничењу и редукцији, уговори о размештању нуклеарног наоружања, INF уговор о нуклеарним ракетама средњег домета, уговор о отвореном небу, CFE (уговор о конвенционалним трупама на тлу Европе итд); а данас је цео тај процес контроле обустављен, без икаквих шанси за поновно покретање у блиској будућности.

Постоји укупно 15 неразрешених проблема између Москве и Вашингтона у областима од највећег значаја који уједно представљају изазове и претње по регионалну и глобалну стабилност. Између осталог, то су: континуирано размештање америчких глобалних противракетних система; конверзија америчких SSBN (стратешких подморница наоружаних бојевим главама са нуклеарним пуњењем) у SSGN (стратешке подморнице наоружане крстарећим нуклеарним пројектилима); недостатак жеље од стране САД да уброји и SOA (стратешко офанзивно оружје) у бојеве главе које су ускладиштене у активним резервама; одбијање САД да прихвате предлог о контроли SLCM (далекометне бродско-подморничке крстареће ракете); постојање америчког тактичког нуклеарног наоружања у Европи, дакле ван америчке територије; недостатак жеље са америчке стране за проширењем нагодбе INCSEA (уговор о превенцији морских инцидената) и на стратешке нуклеарне подморнице (12 судара је забележено до сада између америчких и совјетских/руских нуклеарних подморница); САД још увек имају офанзивну нуклеарну доктрину базирану на општем и проширеном нуклеарном застрашивању са одредбом о превентивном и превентивном првом нуклеарном удару; не постоји жеља са америчке стране да се направи нацрт квалитативно другачијег CFE (CFE-2); не постоји жеља са америчке стране да се постигне договор по питању PAROS (превенција против размештања оружја у свемиру); не постоји жеља ни да се потпише АSAT (уговор о антисателитском оружју); САД крше и INF уговор тако што тестирају противракетне пресретаче користећи балистичке ракете средњег (1.000-1.500 km) и дугог-средњег (3.000-5.500 km) домета; САД и НАТО предводе ваздушну операцију „балистичка ваздушна патрола“, активну 24 часа дневно 365 дана годишње, и то у дуплим авионским патролама способним да носе ненавођене нуклеарне бомбе; Вашингтон и даље одбија да ратификује CTBT (уговор о свеобухватном престанку нуклеарних тестирања) иако је од потписивања прошло 18 година; САД немају намеру да ограниче употребу наоружаних ваздушних дронова (UAV), које још увек користи против цивила, посебно у Пакистану и Авганистану; и, на крају, САД немају жељу да уведу ограничења на хиперсонично конвенционално оружје са високом прецизношћу које се развија под окриљем стратегије „муњевитог глобалног удара“.

Следећи изазови и претње ће преовладати у годинама које долазе, уколико их сами не обуздамо.

Нуклеарне снаге САД ће потпуно реновирати својe стратешко офанзивно наоружање (SOA) и то у три правца: мореднизујући ICBM (балистичке ракете средњег домета; прим. прев.), нове SLBM (подморничке балистичке ракете; прим. прев.) и тешке стратешке бомбардере. Модернизоваће се њихове бојеве главе. Биће развијена и нова врста горива за модернизоване ICBM, снага новоизграђених мотора за ICBM и SLBM ће бити увећана, а побољшана ће бити и прецизност самих ракета. Пентагон планира да развије и нове далекометне крстареће авионске ракете (ALCM), као и да бродско-подморничке балистичке нуклеарне ракете (SSBN) конвертује у нуклеарне ракете са могућношћу навођења (SSGN), што је процес који је већ започет модернизацијом четири подморнице из класе „Охајо“. Постоје и дугорочни планови у Пентагону да се комплетне стратешке офанзивне снаге модернизују до краја текућег века, а тактичке нуклеарне снаге најкасније до 2075.

Противракетна одбрана Америчка морнарица тренутно поседује 30 борбено способних бродова класе „Штит“ од којих су неки дуготрајно распоређени у Црном, Медитеранском, Балтичком и Баренцовом мору. У 2015. амерички противракетни штит (BMD) ће постати оперативан у Румунији, а 2018. у Пољској. Пентагон планира да EPAA (европска фаза прилагођеног приступа противракетном штиту, прим. прев.) буде на снази и након 2030. Без икакве сумње, амерички BMD програм ће се дефинитивно и даље развијати. На последњем НАТО окупљању у Велсу челни људи Алијансе су охрабривали и друге државе да се укључе у BMD пројекат. Ако број америчких пресретача надмаши број нуклеарних лансера, ионако крхка глобална стабилност ће још више бити нарушена, јер ће то додатно повећати искушење нападача да изврши први нуклеарни удар па да се потом заштити од симетричног одговора уз помоћ противракетног штита (BMD).

Конвенционалне снаге И поред тога што поседује 24.000 борбених летелица и 800 борбених морских пловила, NATO је на последњем самиту у Њупорту прошлог септембра објавио намеру да побољша борбене способности офанзивних снага, посебно у областима око руских граница. Самит је потврдио претходно спремљени план деловања који треба да омогући трансатлантском војном блоку „да одговара још брже на брзо развијајуће кризе“. NATO планира да на ротационој основи задржи своје стално присуство и активност на источним границама Алијансе. Ротациона патрола изнад три балтичке земље (Литванија, Летонија, Естонија) и присуство морнарице у Балтичком и Црном мору ће бити додатно проширене, док ће сама ротација трупа на истоку Европе зарад војних вежби попримити рутински карактер. NATO ће основати и Ударне трупе (Spearhead Force), које ће бити спремне за дислокацију у року од само пар дана, а у наредним данима министри одбране земаља чланица треба да се договоре о њиховом облику, саставу и величини.

Америка је отворила осам нових војних база у Европи укључујући две морнаричке базе у Бурагској и Румунији и шест авионских база у Бугарској, Естонији, Литванији, Румунији и Пољској. Два нова NATO информационо-комуникациона центра ће бити отворени у Пољској и Литванији. САД користе европску територију за размештање свог противракетног штита упоредо са увећавањем источних капацитета NATO. Још два система противракетне одбране ће ускоро бити отворена у Румунији и Пољској, и без икакве сумње одмах ће бити нанишањени од стране руских BMDS и других система.

Погоршање односа између Русије и NATO, посебно у вези са украјинском кризом, је учинило потпуно очигледним да је Алијанса неспособна да промени свој генетски војно-политички код који је настао за време трајања Хладног рата 1.0. Војни потенцијали NATO нагомилани у близини руске земље и руских обала могу бити окарактерисани само као демонстрација непријатељских намера и план за даље провокативне акције. Дакле, NATO је тај који шири своју територију ка руским границама. 

ЈОШ ЈЕДАН ИЗАЗОВ: ОПТУЖБЕ И РЕТОРИКА

Непријатељске изјаве из Беле куће упућене ка Русији по принципу „очитаћемо вам лекцију“, „Русија ће платити огромну цену за војну интервенцију у Украјини“, „Крим је анектиран“, као и изјава изјава да је Русија друга највећа претња човечанству уз еболу и Исламску државу (како се на недавно одржаном генералном заседању УН изразио Барак Обама), потпуно су неосноване. Путинов одговор на ово био је кристално јасан: ако уз такву реторику узмемо у обзир и санкције против читавих сектора руске економије, тај приступ не може бити назван другачије него „непријтељски“.

Москва није покренула никакву војну интервенцију на Криму или у Донбасу иако је било много оних који су сматрали да треба војно интервенисати (16 одсто). Што се тиче Крима, руске трупе су распоређене тамо одавно, много пре изгласавања одлуке о уједињењу са Русијом. Њихово присуство, које се базирало на уговорима потписаним са Украјином у вези са Црноморском флотом, никада није премашило цифру од 25.000 људи. Ниједан једини пуцањ није се зачуо на Криму непосредно пре уједињења са Русијом. Крим је био (од 1783) и увек ће бити део руске земље и никад неће бити враћен некоме као поклон или као подстрек за оснаживање „пријатељских веза“.

Русија неће прихватити термин „анексија“ у овом случају. Након те „анексије“ само 3.500 Кримљана се трајно одселило у Украјину. Са друге стране, готово сви украјински службеници на Криму положили су заклетву Руским оружаним снагама и наставили у њима да служе. Уједињење је прошло мирно као разултат демократског референдума одржаног прошлог марта.

За Вашингтон је најједноставније било да то уједињење између Русије и Крима призна. Међутим, између две државе – Украјине и Русије – Вашингтон је очигледно изабрао ону пропалу, непредвидиву, опасну и ултранационалистичку. Државу чији представници безочно лажу у својим изјавама, државу која краде гас и угаљ без икакве надокнаде и која не враћа кредите и позајмице.

Што се тиче развоја догађаја у Донбасу, нема потребе за слањем руских трупа, просто због тога што је број ослободилачких снага довољан да супростави кијевском геноциду који се спроводи под велом „антитерористичке операције“. Русија није окупирала ни центиметар украјинске земље нити има жељу да то уради. Истина, десет руских војника се, једном приликом залутавши, нашло на украјинској територији. Али да ли је то била „агресија“? Колико знам, није било пуцања. Сви су се безбедно вратили у Русију. Ако ћемо то назвати „агресијом“, који израз би требало да употребимо описујући ситуацију у којој је 460 украјинских војника прешло руску границу у више одвојених групација? Да ли би то онда требали називати „супер-агресија“?

Драматичан развој догађаја у Украјини открио је дубоку кризу у погледу међународних закона, и то по питању основних норми Универзалне декларације о људским правима и Конвенције о превенцији и казни за почињени геноцид. Можемо видети разна кршења чланова 3, 4, 5, 7 и 11 из Универзалне декларације о људским правима, донете у УН 1948, као и члана број 3 из Конвенције о превенцији и казни за почињени геноцид, донете 9. децембра исте године.

Независни експерти сведоче о примени дуплих стандарда по питању процене злочина против цивилне популације Југоистока Украјине и кршењу фундаменталних људских права, као што су право на живот и лични интегритет. Људи су подвргавани мучењу, окрутним и понижавајућим казнама, дискриминацији и илегалном управљању.

На маргинама недавног NATO заседања у Њупорту (Велс) украјински председник Петро Порошенко изјавио је да су му обећане испоруке оружја из разних земаља чланица. До сада је њих пет то отворено признало, укључујући и САД, које су се обавезале да ће послати чак и смртоносно оружје Кијеву, што је Пентагон званично потврдио 9. октобра. Ако се то заиста догоди, такав чин ће бити противправан јер ће кршити званичне декларације ЕУ и ОЕБС (чији члан су практично све NATO државе) које изричито забрањују испоруке оружја странама укљученим у конфликт.

Запад не може урадити ништа да то промени. Стога, уместо признавања ове реалности, наставља са илегалном и непромишљеном војном подршком Кијеву, што само учвршћује режим који планира да настави са агресивним ратним нападима на сопствено становништво.

ЕКОНОМСКЕ И ФИНАНСИЈСКЕ САНКЦИЈЕ

Економске и финансијске санкције против Русије и бројних високорангираних руских званичника превазилазе сличне рестриктивне мере увођене против Совјетског Савеза у прошлости због дешавања у Авганистану, као и оне увођене Русији након Грузијског напада на Јужну Осетију 2008. године.

Русија не разуме зашто су ове санкције уведене против ње. Москва није урадила ништа погрешно да би била кажњена. У исто време, међу Русима постоји чврсто уверење да западне санкције усмерене ка Русији имају мало стварне везе са покушајима да се реши украјинска криза. Прави циљ ових мера је да измене и преобликују Русију, да промене њене позиције по питању кључних међународних проблема који су за њу од фундаменталне важности и да је приморају да прихвати неприхватљиву западну позицију.

„То је колонијални облик размишљања из прошлог века и претходних епоха коме се запад приклања по инерцији“, као што је 19. октобра рекао руски министар спољних послова Сергеј Лавров. Ове санкције немају велику шансу да скрену Русију са садашњег курса. Али појачавањем антируских санкција увећава се морална подршка Украјини са Запада за кијевско „срљање у катастрофу“, како је Роберт Мекнамара, бивши амерички секретар одбране, насловио своје познате мемоаре. Председник Владимир Путин недавно је тренутне западне економске и финансијске мере назвао „потпуном глупошћу“ и додао да оне неће нанети било какву штету држави и њеним социјалним и економским програмима. Чак 94 одсто Руса каже да их не плаше било какве америчке или европске санкције и да би били спремни да их истрпе, чак и ако би негативни ефекти постали приметни. За Русе ове санкције су „ни превише хладне, ни превише вруће“, као што се код нас говори. Руска централна банка признала је да су санкције имале одређене ефекте на оперативни рад неких руских банака, али да у суштини негативних последица нема. Напротив, степен поверења клијената у банке „Русија“ и „СМП“ (које су биле предмет санкција) је порастао, па су депозити скочили за 20 одсто. Санкције већ подривају темеље глобалне трговине, правила WTO (Светска трговинска организација; прим. прев.) и принцип неповредивости приватне својине.

Њихово увођење неће имати дубоке ефекте на руску економију као што су предвиђали они који су их уводили. Руски индустријски извоз је у протеклих осам месеци порастао за 2,5 одсто (прошле године у истом периоду порастао је само 1,5 одсто). Агрикултурни сектор је забележио раст од 2,5 одсто током првих осам месеци прошле године, док ове године бележимо раст од 4,9 одсто за исти период. Овогодишњи државни буџет ће имати вишак од трилион рубаља, што је око 200 милијарди евра. Русија и даље поседује око 450 милијарди америчких долара у злату и девизним резервама.

Са друге стране, западне санкције су мач са две оштрице: до сада су од тренутка увођења европске земље изгубиле око хиљаду милијарди америчких долара. Поред економских, ЕУ санкције против Русије имају и своје политичке импликације које су штетне за саме Европљане. Познато је да су већ нанеле одређену штету руској економији. Али у исто време и Европљани су претрпели штетне последице. Велики број европских компанија из различитих индустријских бранши је сарађивао са руском пословном заједницом. Након увођења санкција та сарадња је онемогућена и инвестиције западних партнера положене у Русију вероватно неће резултовати очекиваним добицима. Без икакве сумње, највише су пострадала мала и средња предузећа која су била директно оријентисана на ту кооперацију или на било који начин са њом повезана. Природно, њихов банкрот ће захтевати велику реорганизацију, што може окончати растом незапослености, масовним незадовољством државном политиком и губитком поверења међу грађанима. Током последњих година „обојене револуције“ или „револуције контролисаног хаоса“, које су задесиле поједине земље, настајале су у баш таквим условима. Данас све ово представља додатну претњу европској безбедности. Западу се санкције враћају попут бумеранга. Пољска је, рецимо, непосредно по увођењу санкција Русији остала без огромног руског тржишта јабука, на које је пласирала 900.000 тона годишње или 90 одсто од укупног извоза јабука. Тренутно, Русија купује јабуке од Србије, Новог Зеланда и Јужне Африке, али не и од Пољске. Пољаци су сами уништили своју индустрију јабука. Нико не жели да купује пољске јабуке ни по цени од 10 центи по килограму. Неке западне санкције делују неповезано, као рецимо санкције против Николаја, десетогодишњег сина белоруског председника Александра Лукашенка, или против руске посланице Елене Мизулине, која се противи геј-браковима. Неке су просто смешне, као рецимо санкције против коња из штале која припада чеченском председнику Рамзану Кадирову. САД и европске нације које су користиле механизам санкција ће тешко надокнадити штету коју је претрпео њихов углед изазван санкцијама које су усвојили. Кристина Легард, директор ММФ, 9. октобра је рекла: „Док је утицај конфликта у Украјини релативно ограничен, даља ескалација би могла да створи значајне негативне последице не само на регионалном него и на глобалном нивоу“. Нови пакет америчких мера против Русије је примитивни покушај освете у време док се ситуација у Украјини не развија према сценарију експресно написаном у Вашингтону. Независно од поља примене, бесмислено је говорити са Русијом језиком санкција. У атмосфери широких антируских мера са западне стране, Москва има свако право да као одговор неометано уведе санкције Сједињеним Државама у било којој области. Али, као што видите, Москва није посегла за целом палетом санкција против оних држава које су одлучиче да их њој прве уведу без неког специјалног разлога.

Уместо да плаћа макар оне дугове које признаје, Кијев је затрпао Стокхолмски арбитражни суд сумњивим и нелегитимним фајловима и први увео разне рестрикције Русији. Генерално гледано, човек не може да се не запита: како можемо да говоримо о смиривању ситуације у Украјини, док се одлуке о новим санкцијама против Русије доносе готово истовремено са потписивањем уговора о миру?.

Украјина још увек није платила за 11,5 милиона кубних метара гаса и за 100.000 тона угља увезеног из Пољске. Укључујући претходне дугове, Украјина Русији дугује укупно 9,8 милијарди америчких долара, које тек треба да враћа. Али Русија није хуманитарна организација па да бесплатно дели гас или бесповратно позајмљује новац. Од 1991. до 2014. Русија је Украјини поклонила скоро 200 милијарди. Тренутно Украјина је врло ризичан и опасан клијент за економску сарадњу. Као што је премијер словачке Роберт Фико рекао у октобру 2014, „имам осећај да Украјина очекује да сви други решавају њене економске проблеме осим ње саме“.

Било би поштено када би се санкције увеле садашњем кијевском режиму за зверства почињена над сопственим становништвом, као и због тога што Украјина никада није била нити ће икада бити поуздан економски и финансијски партнер.

Да су Русија, ЕУ и САД увеле санкције Украјини, Кијев би аутоматски престао са масовним ратним злочинима над грађанима југоистока земље. Увођење санкција је, као по правилу, резултат политичких размирица. Међутим, политика притисака кроз санкције са собом доноси искључиво контрапродуктивно дејство. Једном када уведете санкције, нема победника. У овом случају Русија се налази у једном, а Америка, Европа и друге прозападне државе у другом табору. Очигледно је да ће неко претрпети већу, док ће остали претрпети мању штету. САД, бивајући географски далеко од Русије, конституишу своју спољну политику независно од интереса Европске уније. У исто време, крећући се ка економској и политичкој конфронтацији са Русијом, Бела кућа захтева од Европе прикладну подршку и тако превасходно државе чланице ЕУ ставља у нелагодну ситуацију.

Поврх тога, видећи очигледно негативне економске и политичке последице, активност америчке обавештајне заједнице (која је директно проузроковала штету и европским безбедносним интересима) долива уље на ватру. Америчке обавештајне службе манипулишу и светским јавним мњењем кроз рад глобалних медија. Довољно је само сетити се Ирака, где су наводно били пронађени трагови хемијског оружја.

Наставиће се

Аутор је главни саветник и шеф саветничке групе директора руског Института за стратешке студије. Члан је руске Академије природних наука и професор на руској Академији војних наука. Козиново веома инспиразивно излагање на међународној конференцији у Атини, одржаној 30-31. октобра 2014. године, Нови Стандард ће објавити у три наставка

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ