Ако Американци дођу у ваш главни град са бесплатним буреком, стиже - грађански рат

Мы в СМИ
КОНФЕРЕНЦИЈА „УТИЦАЈ РУСИЈЕ У СРБИЈИ - ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ И ПЕРСПЕКТИВЕ МЕКЕ МОЋИ” (ДРУГИ ДАН)

  • Да ли је „мека сила“ - примењива у руској спољној политици? За шта Русија треба да га користи? И шта Русија за то треба да уради? Да сачини нову песму типа „Каљинке“ или да започне информативну кампању да је квас бољи од Кока-коле?
  • У темељу понашања Руса и Русије је пожртвованост, некористољубље, љубав и коначно - љубав и оданост Христу. То и јесте, говорећи данашњим језиком, имиџ Русије, њена „мека сила“, која ће остати с њом заувек, ако се Руси не одрекну Христа
  • Ми смо за вечите вредности које је одредио Бог. Русија је, свиђало се то неком или не, остала једина земља која се отворено и храбро супротставља грубом и циничном притиску САД, које су, загрцнувши се својом сатанистичком охолошћу, умислиле да су светски лидер и без пардона терају све друге земље да се послушно поређају у врсту њених вазала 
  • Зато је свет за Русију. Неко свесно, неко интуитивно. Међутим, управо у Русији нормални људи виде спас од страшног зла које се надвило над планетом под називом „нови светски поредак“ под хегемонијом САД, „поредак“, у којем постоје само два мишљења - једно је мишљење Вашингтона, а друго је - погрешно 
  • Сви закони на Западу - почевши од радног законодавства и одредби о породици и браку до закона у области економских односа - све је прожето „бригом“ за поштовање права „сексуалних мањина“. То је просто чудовишно! Како се таквом „меком силом“ могу усађивати те такозване „вредности“ народима Земље?
  • Русија је други пол и зато себи обезбеђује искрене и ватрене следбенике међу другим народима и земљама. И то се може називати било како - меком или тврдом силом. Није важно

        ДРУГОГ дана београдске конференције „Утицај Русије у Србији - историјски осврт и перспективе меке моћи“ - говорио је и Игор Пшењичников, саветник директора Руског института за стратешка истраживања. О „мекој сили“ у међународним односима, у суштини о рускости „руске меке силе“, односно о њеној - духовној димензији.

        Факти у целини преносе размишљања, оцене, опомене и поруке Пшењичникова.

        „ВЕЋ више од две деценије у свету се води дискусија о појму „меке силе“, који је увео амерички политиколог Џозеф Нај млађи (Joseph Nye, Jr.). У тој дискусији учествују политичари, дипломате, политиколози и други стручњаци за међународне односе, па чак и лингвисти.

        Та дискусија је прилично многострана. Она се, између осталог, тиче варијанти превода на друге језике енглеског израза soft power; међусобног односа „меке силе“ са сродним категоријама. Међу главним таквим категоријама су имиџ земље и различити видови деловања који утичу на његово формирање.

        А тиче се и приступа димензији „меке силе“ и фактора који је одређују, могућности и инструмената за стицање „меке силе“.

        Они политиколози који сматрају да је њихов задатак да уобличе нове појаве, чињенице и појмове у неке научне формулације или раставе нове појмове на саставне делове и детаљно их анализирају, вероватно, имају право то да раде. То се односи и на појам „мека сила“.

        Међутим, ја мислим да се треба вратити на почетак и погледати шта под „меком силом“ подразумева онај који је увео тај појам у политичку употребу. Џозеф Нај пише: „Сила - то је способност да се мења понашање других да бисте добили оно што желите. За то постоје три основна начина: принуда (штап), плаћање (шаргарепа) и привлачност (мека сила)“. (Nye J., Jr. Think Again: Soft Power // Foreign Policy, 2006, February 23).

        Обратите пажњу на кључну фразу у овој реченици: „добијање онога што желите“. Другим речима, ради се о инструменту за остварење ваших жеља. У таквом контексту, било која земља према којој се примењује „мека сила“ од стране друге државе неминовно се осећа понижено, пошто је подвргнута принуди - макар и мекој и нежној - да изврши нешто што представља туђу жељу. У том смислу „мека сила“ је само једна подврста „тврде силе“.

        Није случајно што сам Џ. Нај ставља „меку силу“ у исту раван са „шаргарепом“ и „штапом“. А то значи да се иза појма „меке силе“ у схватању њеног америчког творца крију - макар и дубоко сакривени - лукавство и цинизам.

        Ако се „мека сила“ посматра као инструмент спољне политике, неизоставно се мора поставити питање: за које циљеве се тај инструмент примењује? То питање је - кључно.

        У рукама САД, то је један од инструмената за успостављање њихове хегемоније у свету.

        САД немају друге циљеве на међународној позорници, у сваком случају, морам да признам да их ја не знам.

        Сама формулација „мека сила“, коју су Американци пустили у употребу у дипломатским круговима - само је параван иза кога могу да се крију и „штап“ и „шаргарепа“.

        Не треба се заваравати. Чак и ако је вук обучен у јагњећу кожу, он не престаје да буде вук. У том смислу, „мека сила“ САД, како год се приказивала, никада не може да доведе у заблуду нас, православне људе.

        Вера у Бога и уздање у Њега су једина и најбоља вакцина како не бисмо били обманути префињеном сатанистичком пропагандом, како бисмо правилно схватали било које догађаје и појаве на овом свету. Узгред, зар није чудно што сви православни људи на свету, без договора, све догађаје и чињенице оцењују на исти начин?    

        Само слепац не види да је једини циљ САД светска економска владавина, владавина ради задовољавања својих телесних жеља на рачун других народа и држава. Западна либерална елита под покровитељством САД просто не може да жели нешто друго.

        Вођена и усмеравана од стране злих духова, либерална западна елита води свет у пропаст и, на крају крајева, она сама себе води у пропаст. Зато никакве псеудонаучне формуле типа „меке силе“ у изведби Западног света не могу да нас заведу.

        Узгред, нарочито је опасна америчка „мека сила“ у контексту садашње међународне ситуације: данас где год да се појаве САД - тамо почињу хаос и крвопролиће.

        Ако САД дођу са бесплатним буреком на централни трг ваше престонице, очекујте да ће код вас ускоро почети грађански рат. 

        Да ли је тај инструмент - „мека сила“ - примењив у руској спољној политици?

        Опет треба поставити питање: за шта Русија треба да га користи? И шта Русија за то треба да уради? Да направи нову песму типа „Каљинке“? Или да започне информативну кампању да је квас бољи од Кока-коле?

        Све што је потребно за свој позитиван имиџ, Русија је одавно урадила - својом историјом, својим животом у Богу. И то није информативни имиџ, надуван новинским чланцима и сликама са CNN. Ми, Руси, и сви народи света (уколико то желе), треба просто да се окренемо уназад и да погледамо историју.

        Једно од највећих блага Русије које нема цену је њена историја, у чијем средишту је био и остао Бог.  Не говорим о Богу као о некој апстракцији у оквиру филозофских расправа. Говорим о Светој Тројици, о Спаситељу, о Даваоцу живота од којег на овом свету потиче све и за кога је на овом свету све.

        Прелиставајући странице руске историје, видећемо и стотине самопожртвованих подвига ради Русије; и мноштво руских светаца из свих векова с њиховим неуморним молитвама за своју земаљску Отаџбину; и бесконачну мудрост и љубав коју су несебично делили руски писци и песници у својим стиховима и романима; и хиљаде живота руских војника који су погинули на врху Шипка за ослобођење Бугарске; и одлучан улазак Русије у Први светски рат ради спасавања православне Србије; и милионе живота руских војника датих за ослобођење света од фашистичке куге током Другог светског рата. Може се још дуго набрајати.

        Русија може да учини још више, ако то буде захтевала Историја. И то не ради имиџа, не због постизања неких „својих циљева“, које помињу „прекоморски мудраци“ говорећи о својој „мекој сили“. Не, не због тога. Већ због Христа.

        Управо због Христа су гинули Руси на Шипци, на бојиштима у Првом светском рату, или ослобађајући европске престонице и освајајући Берлин 1945. Они су гинули „за пријатеље своје“, како каже Јеванђеље, а значи - за Христа.

        У темељу тог понашања Руса и Русије је пожртвованост, некористољубље, љубав и коначно - љубав и оданост Христу. То и јесте, говорећи данашњим језиком, имиџ Русије, њена „мека сила“, која ће остати с њом заувек, ако се Руси не одрекну Христа. И зар није то оно што јуче и данас привлачи погледе целог света ка Русији - како пријатеља, тако и непријатеља? Зар то не чини Русију светским бедемом Православне вере, вечних и непроменљивих духовних истина и вредности, темељних моралних појмова, који су привлачни за све народе и у свим временима?    

        Ја мислим да воља руског народа треба да се састоји у томе да ми сами желимо да уведемо Бога у такозвану реалну политику. Простије речено, треба да живимо за Бога, по Његовим заповестима. Наравно, Бог је и без нас присутан свуда, укључујући и реалну политику. Али, цела поента је управо у нашој вољи. И то се већ догађа у Русији, историја постепено изводи на предњи део позорнице политичаре, новинаре, бизнисмене, јавне личности за које је Бог и циљ и пут.  

       Ми Руси сами треба да желимо да видимо Бога као главни циљ свог живота. Или се плашимо да ће неко од наших неверујућих колега да нас сматра лудима и да ће, гледајући нас са подсмехом, недвосмислено окретати прст поред слепоочнице?  Ми треба да се плашимо Божијег суда, а не суда секуларног света, у којем је грех постао нормалан.

        Ми Руси треба да гласно кажемо да смо православни хришћани. Ми треба да гласно кажемо да је наш циљ - спасење наше душе. Ако се човек бори за спас своје душе, он, хтео или не хтео, свеједно доноси свету светлост. Он носи са собом чистоту и истину. А управо чистоти и истини тежи сваки човек, јер је свака душа, као што је познато, хришћанка. Ако останемо верни Богу, људи ће сами кренути ка нама. Ето у чему се састоји „мека сила“ Русије, па и сваке друге земље.

        Заправо, све што је напред речено - није ништа ново. Све су то одавно рекли свети оци. „Стекни миран дух и хиљаде око тебе ће се спасити“ - говорио је преподобни Серафим Саровски.  То је права, а не лукава „мека сила“.

        Ми се надамо спасењу своје душе. Зар желимо нешто друго другим људима? Ми им свима желимо спасење у Христу - и само то.  Наравно, ако се говори појмовима Џ. Наја, „сила је способност да се мења понашање других да бисте добили оно што желите“. Али, о каквој жељи говоре Џ. Нај и други „мудраци“? Они говоре о чему хоћете, само не о спасењу душе. А то значи да су и сва друга размишљања и закључци о „мекој сили“ ништа више од гимнастике за мозак, која је, у крајњем збиру, бесплодна.  

        Снага Русије је - Бог. Ми смо за вечите вредности које је одредио Бог. Русија је, свиђало се то неком или не, остала једина земља која се отворено и храбро супротставља грубом и циничном притиску САД, које су, загрцнувши се својом сатанистичком охолошћу, умислиле да су светски лидер и без пардона терају све друге земље да се послушно поређају у врсту њених вазала.  

        Зато је свет за Русију. Неко свесно неко интуитивно. Међутим управо у Русији нормални људи виде спас од страшног зла које се надвило над планетом под називом „нови светски поредак“ под хегемонијом САД, „поредак“, у којем постоје само два мишљења - једно је мишљење Вашингтона, а друго је - погрешно. 

        Не треба ићи далеко да би се нашли примери како се европске земље и народи, видећи позитиван имиџ Русије и непривлачан имиџ САД, сами - без икаквог притиска на њих - опредељују за Русију, а не Запад. На пример, Мађарска, чији је премијер Виктор Урбан (Viktor Orban) недавно казао да је данашња Русија - „политички модел достојан подражавања“.  Још је рекао: „Ми треба да се одрекнемо либералних метода и принципа организовања друштва… зато што су данас либералне вредности  - корупција, секс и насиље“.

        Или, на пример, Словачка, чији премијер Роберт Фицо је критиковао позив Барака Обаме да се повећају војни расходи и упоредио могуће размештање снага NATO на територији своје земље са совјетском војном инвазијом на Чехословачку 1968. године. Фицо је назвао „бесмисленим“ и „самоубилачким“ санкције против Русије. 

        Или, на пример, Чешка, чији је премијер Богуслав Соботка (Bohuslav Sobotka) изјавио да његова земља не жели да снаге NATO буду стациониране у Пољској и балтичким земљама наводно због заштите од Русије.

        А колико је речи братске љубави чуо председник Русије Владимир Путин током своје посете Србији средином октобра ове године поводом 70-годишњице ослобађања српске престонице од немачких војника од стране Црвене армије! 

        Тим путем кренула је и Пољска, чије државно руководство је донедавно било авангарда антируске политике Запада. У октобру ове година нова премијерка Пољске Ева Копач (Ewa Kopacz) дала је налог министру иностраних послова те земље да преиспита спољну политику земље. Обраћајући се националном парламенту, она је изразила забринутост - пажња! - поводом изолације Пољске у Европи, изазване тиме што је Пољска постављала себи „нереалне циљеве“ у вези Украјине. 

        Негативна реакција источноевропских земаља на санкције Запада против Русије, као и на то што Вашингтон повећава војну напетост око Русије, није изазвана само економским разлозима.

        Европљане брине то што елите САД и већине европских земаља уводе своје народе у тор, где се газе вековне традиционалне породичне и брачне вредности, где већ постоји примат „закона“ у корист сексуалних перверзњака. Сви закони на Западу - почевши од радног законодавства и одредби о породици и браку до закона у области економских односа - све је прожето „бригом“ за поштовање права „сексуалних мањина“. То је просто чудовишно!

        Како се таквом „меком силом“ могу усађивати те такозване „вредности“ народима Земље? Који нормалан човек ће те псеудовредности прихватити добровољно? Оне се могу усадити само силом, репресивним законима, што и видимо у Западној Европи.

        „Мека сила“ Запада састоји се искључиво у сили новца, у експлоатисању и распаљивању људских порока и мана - похлепности, сладострашћа, телесне похоте и страха.

        Оптеретити човека различитим фобијама (глобална „борба“ САД против вируса Еболе, а раније - против птичијег грипа, атипичне пнеумоније и др, „борба“ против „светског“ тероризма, који су организовале и одгојиле саме Сједињене Државе, итд.), направити од њега лакомисленог потрошача, претворити човека у вечитог трагача за „животним успехом“, који се оцењује искључиво по количини новца, и, најважније, одвојити човека од Бога - то је задатак западних елита.

        Само у том случају људи постају маса којом је лако управљати, која није способна и која не жели да самостално размишља, нити да делује. Задатак мале групице „светских владара“ је потпуно потчињавање себи свих народа, потпуна контрола над људима, над њиховом свешћу и деловањем, концентрисање материјалних и финансијских ресурса у сопственим рукама ради једног циља - ради сопственог физичког задовољства, комфора и благостања.

        Тај циљ „светски владари“ могу да постигну само у случају испуњења главног услова - уколико је човек потпуно одвојен од Бога и тиме претворен у безвољну животињу коју покрећу природни инстинкти.

        Зар ми то не видимо у САД, у већини европских земаља, где су цркве претворене у мјузик холове; где ћеш једва наћи веру у Бога; где се тата и мама званично називају „родитељ бр. 1.“ и „родитељ бр. 2.“ и немају никаква права према сопственој деци, пошто су сва права према деци дата хомосексуално оријентисаној држави; где су дозвољени истополни бракови и усвајање деце од стране хомосексуалних „породица“?! 

        Шта видимо у САД и Западној Европи? Нескривени сатанизам. А и у саме лидере Западног света су се просто уселили зли духови. Другачије се не може објаснити оно што они говоре и чине.  

        Тога треба бити свестан! Схвативши то, човек ће неминовно доћи до јединог закључка: немогуће је борити се против тога без Бога. Само с Божијом помоћи може се победити то зло које је данас буквално материјализовано у америчкој и западноевропској елити. Управо зато ми - уколико желимо спасење у овом или будућем животу - треба да учинимо Бога делом нашег свакодневнице, делом нашег друштвено-политичког ангажовања.

        Бог и се и без наше воље налази у центру постојања. Али, наша воља, да поновим, треба да се састоји у томе да ми сами желимо да ставимо Бога у центар постојања. Или, ако желите, у центар нашег личног живота. 

        Душа сваког човека, независно од воље и разума, увек препознаје Истину. Исто се догађа на нивоу између држава: колективна „душа народа“, ако могу тако да се изразим, увек разуме на чијој је страни Истина. И да би се заглушила та истина, на Западу је пуштен у употребу цео арсенал жестоке антируске пропаганде у стилу доктора Гебелса.

        Истините, објективне информације о Русији јако је тешко добити на информативном простору САД и Западне Европе. Руска средства јавног информисања практично немају приступ свести западног становника. Стога, о каквој „мекој сили“ Русије на Западу у схватању западних политиколога може да се говори? 

        Примери за то су: то како су западни медији извештавали о оружаној побуни против легалне власти у Украјини почетком 2014. године; потпуни информативни вакуум на Западу поводом акта геноцида у Одеси, где је 2. маја ове године шљам из Десног сектора уз гледање кроз прсте од стране полиције убио и живе спалио, према некима подацима, око 200 противника прозападне кијевске хунте; потпуно искривљена слика коју приказују западни медији у вези са оружаним устанком становништва на југоистоку Украјине.

        У најкраћем, главни метод западне пропаганде је потпуно блокирање истинитих информација и „зелено светло“ за лаж која се увија у обланду „демократије и заштите људских права“.  

        Наше лично уздање у Бога и борба за лично спасење, то и јесте „мека сила“, која не принуђује, већ води за собом сваког ко гледа у Русију и свесно или интуитивно тражи чистоту и истину.

        Русија није света, ни ми Руси нисмо свети. Али, ми желимо да Русија буде Света Русија. На нивоу целе земље то треба да буде тежња народа и његових владара ка побожности, ка томе да у срцима наших грађана живе бесмртне речи - „За Веру, Цара и Отаџбину“ - речи које подстичу на пожртвовање ради Бога и ради Отаџбине. 

        Само такав пример од стране Русије може да створи себи искрене и ватрене следбенике међу другим народима и земљама. И то се може називати било како - меком или тврдом силом. Није важно. Важно је да у центру код нас увек буде Бог. Сва остала размишљања су, како кажу свети оци, лукаво мудровање.

        Да ли ће тако бити у Русији, да ли ће наша земља поћи тим јединим спасоносним путем? Верујем да хоће. Зато што је историјска мисија Русије - да свуда доноси светло Христове вере. Не извршавајући ту мисију, стављајући пред себе друге циљеве, који не проистичу из те мисије и нису повезани с њом, Русија ризикује да нестане. 

        Више од 80 одсто становника Русије сматра себе православцима. Добар део Руса, нажалост, нису црквени људи. Међутим, на генетском, подсвесном нивоу, што се објашњава вековним традицијама живота с Богом, апсолутна већина нашег народа одлучно бира Божанску Истину и одбацује либералне „вредности“ које намеће Запад.

        У тежњи да се живи са Богом и за Бога састоји се главна вредност Русије, њена главна снага. Нама самима је јасно: ако се ми, Руси, поново одрекнемо Бога, то ће бити фатална и коначна катастрофа, овај пут не само за Русију, већ, могуће, и за цео свет. Та мисао данас виси у ваздуху, прилично је јасна и буквално опипљива!

        О томе данас у Русији говоре све патриоте, сви православни људи. Преостала је само ситница - то уверење мора да постане део личне свести свих оних који у Русији доносе или ће доносити управне одлуке.   

        Хајде онда да се трудимо и молимо да Русија чврсто и без двоумљења крене тим путем! Никакве партије са харизматичним лидерима, никакве владе и парламенти, никакве лукаве финансијске операције, никакви тенкови, авиони и ракете неће нас спасити - ако не будемо са Богом.

        Хајде да се сећамо мудрих и бесмртних речи из Псалама: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар“ (Пс. 126.). И, наравно, Христових речи: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15, 5).“