Највеће претње и изазови за Европу данас или руска перспектива (3)

Мы в СМИ
Руско-амерички самит нам је очајнички потребан ако хоћемо да решавамо проблеме, али не у мандату Барака Обаме

ЈОШ ЈЕДНА ПРЕТЊА

Број директних интервенција САД и њихових најближих савезника унутар територија суверених држава се увећао. Вашингтон је отворено прогласио право на унилатерално коришћење силе било где у свету да би „заштитио своје виталне интересе“. Војно мешање је постало правило упркос суморном исходу свих америчких војних интервенција у претходних 70 година. Где год се САД војно појаве – ту настају нестабилност, тензије, катастрофа и крвопролиће. Вашингтон је створио више пропалих држава него што их је икада било пре или током Хладног рата 1.0.

Шерон Тенисон, председница Центра за грађанске иницијативе у САД, позвала је америчке лидере да престану са изазивањем ратова, подривањем легално изабраних режима, демонизовањем других земаља и њихових владара и са коришћењем војне моћи зарад интервенција на свакој тачки земаљске кугле.

Имала је и упечатљиво запажање: „Све земље на које смо (САД) извршили инвазију протеклих година су у лошијем стању сада него што су биле пре пристизања наших војника и оружја“. У њеном писму Ненси Пелоси, бившем кандидату за председника САД, Шарон Тенисон је посведочила да никада није видела нешто толико нечувено, погрешно и опасно као што је тренутна политика Вашингтона ка Русији. Упутила је и логично питање: „Шта би САД урадиле да Русија, заједно са Вашравским пактом, инсталира оружане снаге и ракетне бацаче дуж граница Мексика и Канаде, каква мислите да би била наша реакција ако узмемо у обзир каква је она била када је постојала могућност размештања оружја на Куби?“

Поред коришћења војне силе да би се заменили „непријатељски режими“ као у Либији, Ираку и раније у неким другим државама (нпр. Гватемала, Куба, Северни Вијетнам, Северна Кореја итд.), САД такође врло често користе услуге тајних служби, сваки пут кад процене да би коришћење војне силе било превише скупо или превише ризично због кршења међународних закона. Велики број покушаја да се изазову различите „обојене револуције“ у постсовјетском простору представљају добар пример таквог деловања. Недавно је у извештају америчке Команде за специјалне операције објављено како су САД спремне да воде необјављене ратове против разних режима користећи се побуњеничким групама, као и комбинацијом политичких, економских, војних и психолошких метода усмерених ка таргетираном противнику.

Још једна од метода коју користе САД било је рушење владајућих режима путем избора које се вршило кроз: уливање знатне количине новца намењене за подмићивање потенцијалних гласача и надзорних комисија на бирачким местима и другим локацијама; пажљиво одабране и специјално трениране новинаре и медијске агенције; лажне гласачке билтене и кроз искривљену рачуницу бирача који дају своје гласове опозицији услед незадовољства владајућим режимом и његовом политиком.

Такав метод подробно је објаснио бивши амерички амбасадор у Русији Мајкл Мекфол пре именовања на то место и пре него што је изабран на позицију саветника америчког Института за националну безбедност, док је, проучавајући Русију, још био професор на Универзитету Стенфорд.

У његовом јавном предавању у једној западноевропској земљи пре неколико година, Мекфол је публици отворено открио број америчких агенција (попут, рецимо, USAID) које су упумпавале новац у украјинске невладине организације и медије не би ли 2004. на власт довели прозападног кандидата Виктора Јушченка, који се залагао за моментални приступ Украјине у NATO. Одређена количина новца коју је поменуо Мекфол је путем украјинских НВО (оних већ постојећих као и специјално формираних за бављење председничким изборима 2004.) ушла у Украјину под изговором побољшања услова „цивилног друштва“ у тој земљи. CIA је убризгала знатну количину новца руској опозицији кроз домаће и иностране НВО да би се спречио избор Владимира Путина на место председника на изборима исте године.

Последњи пример оваквог деловања је Украјина, где није било коришћења авијације да би се срушио Виктор Јанукович нити је оно икада разматрано у Пентагону, али су зато CIA и друге тајне службе као један од главних приоритета имале задатак да га смене коришћењем различитих техника, укључујући и извођење тајних операција на територији Украјине.

Последњи коришћени метод за смену власти било је изазивање масовних „Мајданских протеста“ (или „протеста на Тргу Републике“) упумпавањем гомиле новца „мирним демонстрантима“ да критикују корупцију, лош социјални систем, правно нелегалне акте итд. Кад су мирни демонстранти на Мајдану и суседним кијевским улицама почели полако да губе замах, америчке обавештајне службе су, уз директу асистенцију СБУ (украјинска обавештајна служба), организовале двосмерну снајперску ватру на невине људе са обе страна барикаде, на полицајце и на демонстранте.

Америчке обавештајне службе су дакле биле дебело умешане у постављање пропалог прозападног режима у Кијеву прошлог фебруара, а у неким отвореним изворима информисања можемо пронаћи податке да су Американци потрошили 10 милијарди долара на тај подухват, плус много новца који је дипломатским токовима тајно уношен у Кијев крајем 2013 и почетком 2014 године. Кључо запажање за CIA: служба може да организује пуч, али није способна да предвиди шта ће се даље дешавати. Украјинска трагедија је живи доказ ових речи. Мајдански протести из фебруара осмишљени су у Вашингтону, који је потом на власт устоличио непрофесионаце. Бивши агент CIA је прошлог лета признао да је за успех операције такве врсте потребно најмање годину дана планирања. Запад није имао толико времена за планирање, и сада се чини да је неспособан да разуме зашто је становницима Донбаса доста свега. Они се више никад неће прикључити Украјини. Превише крви је проливено, превише кућа уништено и превише мржње посејано. Не желе више живот у оковима који их приморавају да трпе украјински јарам. Они желе независну државу са административним границима које ће се налазити на њиховој територији.

Устоличењем свог „најближег пријатеља“ на место председника Украјине, америчке тајне службе су наставиле да од Украјине праве 100 одсто проНАТО и проамеричку државу. Да би задржале антируско и прозападно расположење у јавности, америчке обавештајне агенције данас имају своје „инструкторе“ и „саветнике“ у готово свакој украјинској служби и министарству, и преко њих активно учествују у информативном рату против Русије и других земаља које нису подржале крвави противуставни преврат у Кијеву и остатку Украјине. Трик је врло једноставан: они конструишу и кроз интернет пусте било коју сумњиву или лажну информацију, и онда у односу на њу праве дугорочне закључке којима снадбевају америчке дипломате или их просто директно потурају светској јавности, представљајући их као реално стање ствари. Скорашњи пример: постојала је тврдња украјинских безбедосних служби да је Руска артиљеријска академија учествовала у артиљеријским окршајима у Донбасу иако је поменута академија у Русији расформирана пре шест година.

Још једна слична прича: лажне руске личне карте су путем медија подметане као доказ да руске трупе предводе „агресију на Украјину“. Украјински СБУ и CIA просто нису знале да су такве личне карте пре много година избачене из употребе. Прошлог лета је СБУ открио причу да је Василиј Геранин, наводно официр ГРУ (Главна обавештајна управа оружаних снага Руске Федерације, прим. прев.), телефонирао Игору Безлеру, устанику из Новорусије. Кад сам видео слику „Василија Геранина“, схватио сам да је то у ствари Муса Камзатов, којег сам лично упознао у московском Државном институту за међународне односе.

И поред очигледно негативних политичких и економских последица, америчке тајне службе, чије деловање је нанело директну штету европским безбедносним интересима, не престају да доливају уље на ватру. Такође, оне манипулишу светском јавношћу посредством глобалних медија. Бољи пример нам заиста не треба од већ поменутог Ирака, када је цео свет причао о наводном хемијском оружју. Уопште, CIA манипулише глобалном перцепцијом догађаја у свету и меша се у приватне животе свима, од обичних службеника до светских лидера. У данашњим условима, што важи, наравно, и за будућност, америчке обавештајне службе би требало да престану са мешањем у приватне послове других држава и њихових грађана те да крену да служе својој природној сврси – гарантовању и одржавању безбедности своје државе и њених грађана. У том контексту, прислушкивање позива и читање електронске поште готово сваког становника САД, као и више од 30 светских лидера, требало би да буду забрањени, будући да представљају претњу индивидуалној слободи појединца и крше основна људска права и међународне законе.

КАКО ИЗАЋИ ИЗ ХЛАДНОГ РАТА 2.0?

Обраћајући се Валдајском дебатном клубу у Сочију 24. октобра 2014, Владимир Путин је приметио да свет постаје све мање сигуран и све више непредвидљив, јер се на свим тачкама ризици само увећавају. Безбедносни систем је постао озбиљно ослабљен, фрагментиран и деформисан. Једностратни диктати и слепо спровођене својих итереса доводе до супротних ефеката. Уместо да их смирује, такво понашање додатно распирује конфликте. То води убрзаном ширењу хаоса и веома спорној подршци неонацистима и исламским екстремистима. Свет се суочава са новим покушајима да се фрагментира цео глобални систем повлачећи нове линије поделе, које ће стварати коалиције уперене против оних који имају другачије погледе не би ли се креирала слика непријатеља као за време Хладног рата, све зарад успостављања подесног модела за продужетак америчког лидерства. САД, пошто су се прогласиле победницом у Хладном рату, уместо одржавања реда и стабилности, преузеле су кораке који су гурнули цео безбедосни систем у стање дубоке неравнотеже. Такозвани „победници“ у Хладном рату су одлучили да преобликују свет како би најбоље служио њиховим „виталним“ потребама и интересима.

Извештај који је у октобру 2014. приредио Пољски институт за међународне односе јасно је назначио да је разлог за кризу у односима између Русије и Запада доста комплекснији од простог мањка поверења или неадекватности канала међусобне комуникације. Поверење само по себи није производ неразумевања мотива друге стране, већ пре осликава фундаменталне разлике у домену вредности и саме концептуализације интереса између Запада и Русије. Али, нажалост, тај извештај за такво стање криви искључиво Русију. Тренутно постоји мала или чак нулта шанса за повратак поверења без рада на уклањању суштинских разлика које нас деле.

Џефри Тејлор, уредник Атлантика (познатог америчког часописа; прим. прев.) недавно је имао занимљив коментар: „Америка се упушта на пут конфронтације (са Русијом) без сигурних зрелих руку за кормилом у Белој кући; у модерној историји ниједна америчка администрација није показала више невичности у постављању према Русији... Американци марширају у нови рат – за сада хладни – без икакве представе какав би могао бити исход свега тога. Мислим да би требало Обаминој администрацији да упутимо захтев: 'Кажи нам, како ће се све ово завршити'“.

Заиста, како ће се све ово завршити?

Прво, САД и њихови савезници из НАТО би требало да обуставе подизање било каквих војних утврђења у близини руских граница. Америчко тактичко нуклеарно оружје са припадајућом инфраструктуром и противракетни штит морају бити уклоњени из Европе и транспортовани на америчко копно. Требало би разрадити нови мултилатерални уговор о антибалистичким пројектилима (ABM) који би ограничавао број стратешких пресретача.

Квалитативно другачији CFE (уговор о конвенционалним снагама у Европи; прим. прев.) би требало да буде размотрен и потписан између свих NATO држава (укључујући и потенцијалне нове чланице), са једне, и Русије, са друге стране. Државе са нуклеарним оружјем би требало да размотре de facto и de jure обавезивање о некоришћењу нуклеарних напада приликом првог удара. Нови руско-амерички START (START 4) (америчко-совјетски билатерални уговор о редукцији и ограничењу стратешког офанзивног наоружања; прим. прев.) би могао бити размотрен уколико би сви други уговори били имплементирани. САД и NATO би требали да се, уместо као према трајном непријатељу, према Русији односе као према трајном савезнику.

Друго, економске и финансијске санкције против Русије би требало да буду потпуно укинуте на општу добробит јер су нефер и подривају пословне принципе и норме Светске трговинске организације (WTO). Истовремено, Русија неће прихватити ниједан услов у вези са променом позиције по питању украјинске кризе (коју није изазвала) као евентуални залог за укидање санкција.

Треће, Украјина ће морати да прогласи обавезу да ће заувек задржати статус ненуклеарне и неутралне државе.

Становништво Донбаса ће имати право да одлучи о сопственој судбини без било каквих напада или казнених похода унутар административних линија које га дели од остатка Украјине. Мирно решење украјинске кризе захтева не само примирје већ и комплетно повлачење свих украјинских регуларних трупа и паравојних формација са територије Доњецке и Луганске Републике. Кијевске власти би требало с њима да потпишу пакт о ненападању. Кијев би такође требало да пружи надокнаду за сву људску и материјалну штету почињену на територији Новорусије, и то одмах, без икаквог одуговлачења.

Америчка војна и политичка елита морају да схвате да је Украјина својеврсни геополитички и војно-политички рубикон, од којег Руска Федерација никада неће одступити нити ће одустати од својих основних принципа. Нико не сме да се меша у предстојеће изборе у Донбасу заказане за 4. новембар, који су у потпуности сагласни са Минским уговорима, као што се нико није мешао ни у скорашње парламентарне изборе одржане у Украјини.

Четврто, генерално говорећи, дошло је време да се из међународних односа искорени пракса претњи заснована на сумњивим изговорима и недореченим објашњењима. Владимир Путин је недавно назначио: „Надамо се да ће наши партнери схватити узалудност покушаја да се Русија уцењује, знајући које последице по стратешку стабилност могу да имају неслагања између великих нуклеарних сила“. Широка светска јавност мора чврсто да се супростави покушајима да се преиначе резултати Другог светског рата и да се константно бори против било којег облика или манифестације расизма, ксенофобије, агресивног национализма и шовинизма.

Засебан руско-амерички самит нам је очајнички потребан ако хоћемо да решавамо све ове проблеме. Али не са Бараком Обамом. Било би немогуће одржати такав састанак за време његовог мандата.

ЗАКЉУЧАК

Свет у којем живимо и у којем ће успешно живети будуће генерације требао би да буде изграђен на принципу мултиполарности и „заједнички обезбеђене сигурности“ кроз смањивање количине наоружања, уместо на „заједнички обезбеђеној пропасти“, што је био основни мото САД и NATO за време Хладног рата 1.0. Али, за разлику од Хладног рата 1.0, који се раширио по целом свету, нови Хладни рат се за сада води између САД и Русије, односно између NATO и Русије. Ако га не зауставимо на време, он има потенцијал да постане глобални. Могао би да проузрокује велике проблеме многим земљама. То је разлог што Хладни рат 2.0 не би смео да се прелива на остале земље.

Истовремено, било која врста хибридног рата у свом модерном појавном облику који подразумева конвенционални плус сајбер-информативни рат, као и мешање у унутрашње послове других држава у форми „контролисаног хаоса“ или „посредничких ратова“ (proxy wars) требало би да буде потпуно искорењена.

Ако се то не догоди, постоји велика могућност да ће Руска Федерација морати да размисли о узвратним мерама, посебно у односима са САД, NATO и политиком коју воде, те да направи неке неопходне промене у дорађеној верзији своје војне доктрине (она ће заменити ону донету 2010. и објављену у Белој књизи), коју ће почетком следеће године објавити руско Министарство одбране.

За крај: постоји хитна потреба да се направи рационална реконструкција данашње ситуације не би ли се она прилагодила новој реалности која влада у систему међународних односа.

Уместо наметања Хладног рата 2.0, који су САД и NATO већ иницирали производећи квалитативно другачије претње и изазове целој Европи и свету, морали би да радимо на попуштању затегнутости, што нам је у прошлом веку функционисало прилично добро.

Крај

Аутор је главни саветник и шеф саветничке групе директора руског Института за стратешке студије. Члан је руске Академије природних наука и професор на руској Академији војних наука. Козиново веома инспиразивно излагање на међународној конференцији у Атини, одржаној 30-31. октобра 2014. године, Нови Стандард је објавио у три наставка

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ