Највеће претње и изазови за Европу данас или руска перспектива (1)

Мы в СМИ
После 2014. европска безбедност и стабилност су као целина престале да постоје – без наде за побољшање ситуације

Наставак Хладног рата 1.0, или, ако хоћете, Хладни рат 2.0 отвара мноштво проблема за Европу, нарочито за Русију. Данас све више експерата тврди да нови хладни рат заправо већ траје: неки тврде да је у питању само наставак претходног који знамо као Хладни рат 1.0 и који је имао негативан утицај на свет током доброг дела прошлог века; док други тврде да имамо појаву потпуно новог феномена који би требало означити са Хладни рат 2.0.

Заговорници друге теорије тврде да тренутна криза заиста има потпуно нову димензију те да је претходни хладноратовски образац и формално нестао доношењем паришке Повеље о новој Европи из новембра 1990, када су уједињене европске нације званично прогласиле његов крај. Лично сматрам да се Хладни рат 1.0 завршио 1990, барем политички аспект тог рата међу највећим глобалним силама. Фундаментална разлика између Хладног рата 1.0 и 2.0 је у томе што је први имао глобалне димензије, док се други одвија на билатералној основи између САД и Русије, односно између НАТО и Русије.

Нажалост, друга верзија хладног рата се појавила у 2014, 24 године после завршетка претходног. По себи, он представља велики изазов за Европу. Избио је веома брзо јер је плански изазван кроз постојеће и објективне факторе који су представљали добру основу за његову реинкарнацију. Упркос томе што је Хладни рат завршен пре 24 године, старе линије поделе остају приметне и данас. 

ДЕВЕТ ПРЕТЊИ И ИЗАЗОВА

Који су то велике „старе“ претње и изазови?

Прво, велика екстензија НАТО простора у источном правцу: од Хладног рата 1.0 до почетка Хладног рата 2.0 број држава чланица Алијансе се безмало удвостручио (само у периоду од 1999-2009. прикључено је 12 држава, што ће рећи да је НАТО проширен за 43 одсто) И поред тога, НАТО је и даље посвећен својој експанзији, четири државе су на листи чекања, укључујући Грузију и Украјину. Директор информативног бироа при НАТО Роберт Пшел је крајем октобра потврдио да и Украјина и Грузија могу да постану пуноправне чланице.

Нови генерални секретар НАТО Јенс Столенберг је током инагурационог говора 1. октобра 2014. обзнанио да је Алијанса потписала уговор са Финском и Шведском, које ће им омогућити још ближу сарадњу са западним војним савезом. Шеф Пентагона Чак Хејгел је 15. октобра, обраћајући се симпозијуму Асоцијације армије Сједињених Држава (AUSA), критиковао Русију зато што је позиционирана на прагу НАТО савеза, као да је Русија померила своју територију на запад према границама НАТО. Реалност је, наравно, то да се Алијанса од свог оснивања постепено приближавала руској територији. Министар одбране РФ Сергеј Шојгу потом је истакао да та изјава представља припрему сценарија за војну акцију у близини руске границе. Заправо, САД су одувек настојале да задрже „снажно обликовану офанзивну силу“, како је и сам 30. септембра признао заменик америчког министра одбране Боб Ворк на заседању Већа за међународне односе у Вашингтону, и то док је Пентагон водио два велика рата у Ираку и Авганистану. Израз „офанзивне снаге“ у америчкој терминологији значи перманентно „офанзивно стациониране снаге“ у прекоокеанским базама САД, као и „ротационе офанзивно распоређене снаге“, раштркане широм света: 80.000 у Пацифику, 20.000 у Јужној Кореји, 40.000 под Централном командом, 28.000 у Европи, плус Африка, Латинска Америка итд. Данас, како је Чак Хејгел и сам рекао нa симпозијуму AUSA, амерички војници су распоређени или „офанзивно стационирани“ на готово 150 локација широм света. Не само на границама многих земаља него и на њиховим територијама.

Друго, једнострано повлачење САД из ABM уговора (уговор о антибалистичким ракетама и пројектилима, прим. прев.) средином 2002 – уговора који су све претходне америчке администрације називале „темељом глобалне стратешке стабилности“.

Треће, одлука претходног и садашњег председника да распореде глобални балистички одбрамберни систем усмерен против многих држава: основне фазе су децембар 2002. (председничка директива за „ограничено“ распоређивање BMDS система [систем противракетне одбране, прим. прев.]), фебруар 2005 (креирање заједничке функционалне команде за интегрисану противракетну одбрану), фебруар 2007. (када су САД званично представиле детаље BMDS система смештеног у Пољској и Чешкој Републици) и септембар 2009 (када је Барак Обама представио план поводом EPAA BMD (европска фаза прилагођеног приступа систему противракетне одбране, прим. прев.).

Четврто, почетак прве фазе имплементације EPAA у 2011. и представљање прелиминарних способности исте године, наставак друге фазе, и обавезивање на завршетак последње (четврте) фазе до 2022. године.

Пето, одлука донесена 2010. у Вашингтону о општој модернизацији тактичког авионског нуклеарног оружја (поименично Б-61 типа), укључујући и оне распоређене у четири европске земље и у азијском делу Турске, при томе побољшавајући њихове пробојне способности и самим тиме њихову могућност да погоде теже мете.

Шесто, овај изазов повезан је са конвенционалним снагама из европског уговора (CFE-1) и прилагођене му верзије CFE-1А, која је de facto престала да важи у 2007. због тога што су све НАТО чланице које су учествовале у потписивању ових уговора одбиле да их ратификују и да дефинишу кључни термин „знатне конвенционалне снаге“.

Седмо, НАТО солидарност са Грузијом након напада на Јужну Осетију у августу 2008. (операција „Празно поље“).

Осмо, првобитно стварање „чикашког тројства“ – „одговарајући микс нуклеарног, конвенционалног и противракетног оружја“ током НАТО самита у Чикагу маја 2012. и његова потврда на заседању одржаном у Њупорту прошлог септембра.

Коначно, девето, када су у фебруару 2014. САД креирале противуставни пуч у Украјини, што је разултовало преузимањем власти од ултранационалистичког и антируског режима у Кијеву, који је починио масовне ратне злочине против мирних грађана у Донбасу (de facto и de jure украјинских становника), користећи тешко наоружање укључујући ракетне бацаче („Град“, „смерч“ и „ураган“), бели фосфор и касетне бомбе, које су забрањене двема међународним конвенцијама. Организација за заштиту људских права Human Rights Watch (HRW) потврдила је да су у октобру украјинске трупе поново користиле касетне бомбе против цивилног становништва. Овај ратни злочин против човечности већ је довео до смрти готово 4.000 и до рањавања 9.000 људи у Донбасу у претхнодних шест месеци, како у свом последњем извештају од 8. октобра наводи канцеларија високог представника за људска права при УН. 

ЦРНИ УКРАЈИНСКИ БИЛАНС

Наговештено непријатељство из Кијева произвело је негативне последице: агресивно понашање натерало је превише људи да избегну из земље: 280.000 интерно расељених је склониште потражило унутар Украјине, а готово 900.000 људи је удомљено у Русији. Упркос уговору о примирју проглашеном у Минску 5. и потврђеног 19. семптебра, кијевске трупе систематски подривају важеће договоре: 330 људи је додатно убијено после склапања споразума. После примирја су кијевске регуларне и парамилитарне формације готово потпуно комплетирале прегруписавање трупа на југоистоку. Западне силе још увек делују противправно, бодрећи Кијев да трага за војним решењима, која могу да нас одведу у ћорсокак. Кијевска војна авантура скупо кошта окружене регионе Доњецка и Луганска. Ратна штета процењена у првој недељи октобра од стране новоруских устаника достигла је милијарду америчких долара, што је цифра блиска проценама које стижу из Кијева. По процени украјинске владе, требаће око 911 милиона америчких долара да се поново изграде ратом погођени градови у Донбасу. Уништено је 65 одсто стамбених зграда и 10 одсто школа и вртића. Ниједна тампон зона није успостављена између украјинске армије и Донбаса. Чак 40.000 средњих предузећа у Донбасу је прекинуло пословање. Ниво незапослености у Украјини је достигао 40 одсто радно способног становништва. Тренутно Украјина има између 35 и 80 милијарди долара спољног дуга. Кијев није способан да плати гас јер троши превише новца на рат против сопствених грађана. По речима бивше премијерке Јулије Тимошченко, ниво корупције након Мајдана је увећан у односу на ниво који је у Украјини постојао до тада.

Због похода украјинске армије на југоисток, покренутог у априлу, регион се још увек суочава са хуманитарном катастрофом: многи грађани се мрцваре преживљавајући без чисте воде, струје и осталих елементарних потрепштина.

Нови извештај УН о стању људских права у Украјини, издат почетком октобра, саопштава да постоје константна кршења међународних људских права од стране наоружаних група и добровољачких батаљона који су под контролом Украјинских оружаних снага. У извештају се наводи: „Током извештајног периода међународна људска права, укључујући поштовање принципа војне неопходности, дистинкције, пропорционалности и предострожности непрекидно су нарушавана од стране оружаних група и појединих волонтерских јединица“. Четврта масовна гробница је откривана у једном селу на истоку Украјине. Лоцирана је само пар дана пошто је посматрачка мисија при ОЕБСу потврдила откриће треће масовне гробнице на положајима које су кијевске снаге недуго пре тога напустиле. Све у свему, пронађено је више од 400 лешева на којима су вештачењем откривени озбиљни ожиљци и ране од метака за које је утврђено да су настале од хитаца из непосредне близине. Нажалост, многе познате европске и међународне невладине организације жмуре на грубо кршење људских права у Украјини. Ратни заробљеници депортовани од стране украјинских власти назад у Донбас налазе се у веома лошем психичком стању, а често и без икаквих идентификационих докумената. Кијев често прибегава хапшењу невиних људи на улицама да би их представио као побуњенике и потом заменио за регуларне ратне заробљенике са друге стране.

ОПСТРУКЦИЈА ИСТРАГЕ О MH17

Још један проблем везан за Украјину: власти још увек бране малезијским експертима приступ локацији пада MH17 у настојању да прикрију доказе на месту које је буквално преорано украјинским гранатама и ракетама непосредно после несреће 17. јула. Проблем представља управо то што све до сада није ни било одговарајуће истраге. Украјинске оружане снаге све време онемогућавају међународном тиму стручњака приступ на место несреће. Кијев још увек крије праву истину: његово вазудопловство је циљано срушило MH17. Украјински тајкун Игор Коломојски, који је истовремено и гувернер Дњепопетровске области, недавно је признао да су украјинске оружане снаге заправо имале намеру да сруше други авион 17. јула, али су „ненамерно“ (како се он изразио) срушиле малезијски Боинг 777 са безмало 300 путника. Постоји још једна ствар у вези са Украјином: масовно распиривање фашистичке и ултранационалистичке мржње и антагонизама према свим неукрајинцима.

Највећа претња у том погледу је то што су младе генерације Украјинаца активно укључене у апсорпцију оваквих идеологија, што се дешава отвореним подстрекавањем од стране врховних власти у тој земљи. Тамо имамо величање немачких нациста и легитимизацију украјинске побуњеничке армије (УПА), која је била оптужена за ратне злочине укључујући и масовна убиства Јевреја и Пољака на територији Украјине, док ратни ветерани звоне на сва звона покушавајући да упозоре Европу која је стравично пропатила због нациста током Другог светског рата. Нажалост, ниједна европска држава, нити САД или Канада, није никада скренула пажњу на овај феномен. Делује као да је лек за уништење и борбу против „фашистичког вируса“, произведен у Нинбершком трибуналу између 1945. и 1946, изгубио своје дејство у данашњим условима.

Које су потенцијалне импликације свих деевет наведених захтева и претњи са наведене листе?

После 2014. европска безбедност и стабилност су као целина заправо престале да постоје – без икаквог простора за побољшање ситуације у скорашњем периоду, па чак и у даљој будућности. Све су то разлози због којих је напредак у изградњи солидног система односа базираног на поверењу и безбедности дефинитивно затворено поглавље у текућој фази европске историје.

Наставиће се

Аутор је главни саветник и шеф саветничке групе директора руског Института за стратешке студије. Члан је руске Академије природних наука и професор на руској Академији војних наука. Козиново веома инспиразивно излагање на међународној конференцији у Атини, одржаној 30-31. октобра 2014. године, Нови Стандард ће објавити у три наставка

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ