• Историчар Петар МУЉТАТУЛИ: Према споразуму из марта 1915. године, који је касније потврђен и у споразуму од 1. априла 1916. године, савезници су признали Источну Пруску територијом у саставу Руске империје. Био је чак израђен и план исељавања народа с те територије, чији је аутор генерал Куропаткин. А многи људи своде историју само на нашу победу 1945. године
  • У резимеу књиге „Свето име Руске Прусије“, њени аутори наглашавају да на карти не може бити места ни за Кенигзберг, ни за Калињинград, већ да граду треба дати назив који би био име династије која је створила велику Русију – Романов на Балтику
  • МУЉТАТУЛИ: Русији је објављен рат, пре свега идеолошки. Данас се историја претворила у идеолошко оружје. А народ који не зна своју прошлост – осуђен је или на управљање споља или да живи у складу с митовима које ће му наметати непријатељи. Такозвана „западна постцивилизација“ у овом тренутку има потпуно јасне задатке уништења Русије као суверене државе

Пише: Јана ШВЕЦ

У НАЈЗАПАДНИЈЕМ руском граду – Калињинграду – одржана презентације књиге „Свето име Руске Прусије“.

Представио ју је један од аутора монографије начелник сектора за историјске анализе и процене Руског института за стратешка истраживања, магистар историјских наука Петaр Муљтатули. Презентација је одржана на неколико места: на радио станици „Руски крај“, у сали за конференције хотела „Редисон“, а затим у библиотечном центру „Катарсис“.

Како је истакао, главни циљ књиге је да се учврсти у масовној свести да су везе између Русије и Пруске много старије од 1945. године, када је део Источне Прусије заједно са Кенигсбергом ушао у састав СССР. На страницама монографије се истиче да су те територије разматране као „војни трофеј“ још у време Првог светског рата. Индикативно је да су и царска и совјетска влада Источну Пруску сматрале не просто војним трофејом, већ ослобођеним исконско словенским земљама, које су поред свега осталог биле праотаџбина двеју династија које су владале у Русији — Рјуриковича и Романова.

Муљтатули: „Заправо су према споразуму из марта 1915. године, који је касније потврђен и у споразуму од 1. априла 1916. године, савезници признали Источну Пруску територијом у саставу Руске империје. Био је чак израђен и план исељавања народа с те територије, чији је аутор генерал Куропаткин. А многи људи своде историју само на нашу победу 1945. године. Ми на тај начин одбацујемо целе слојеве историје. Због чега нисмо заузели Кенигсберг у време Јелисавете Петровне?»

Зашто је то важно? Како сматра експерт, Русији је објављен рат, пре свега идеолошки. По речима Муљтатулија, данас се историја претворила не толико у науку, колико у идеолошко оружје. А народ који не зна своју прошлост – осуђен је или на управљање споља или да живи у складу с митовима које ће му наметати непријатељи.

„Такозвана „западна постцивилизација“ у овом тренутку има потпуно јасне задатке уништења Русије као суверене државе. За постизање тога се користе сва средства“ – сматра овај историчар. Он као пример наводи своје путовање у Сибир, где у овом тренутку постоји проблем са постављањем споменика националном хероју Јермаку.

        Муљтатули: „Чим изразимо намеру да поставимо споменик, појави се група Татара која виче да неће дозволити постављање споменика ономе ко је извршио геноцид над њиховим народом – што је потпуна будалаштина. Јермак је имао 300-400 људи, а против њега је била огромна армија Кучума, који је управо и био узурпатор који је силом узео власт и свргнуо легитимног хана Јадигара. Управо је Кучум спроводио агресивну политику према Татарима. Зашто је Јермак у почетку односио победе? Па, зато што су мали ханови прелазили на његову страну, али је ипак убачен мит о геноциду над Татарима. Други случај, говорили смо на универзитету, где смо дискутовали о миту да је Иван Грозни малтене „пржио децу на тигању“. Упркос томе што је у време владавине Ивана Грозног погубљено је четири хиљаде људи, а у време владавине Хенрија Тудора у Енглеској погубљене су 72 хиљаде људи“ .

Неки гости на презентацији изразили су скепсу поводом тога да у Калињинградској области постоји опасност од отцепљења. По њиховим речима, никаквих претпостави за то у овој области данас нема. Међутим, како сматра аутор књиге, ситуација је другачија: у области се одавно у континуитету ради на промени менталитета и самоидентификације Калињинградаца у правцу који одговара агресивном окружењу. Осим тога, фалсификује се историја Другог светског рата, што омогућава немачкој страни да представља Немачку не само као агресора, већ и као жртву која је изгубила пруску провинцију немачког рајха.

         Муљтутатули: „У Калињинграду постоји група људи која са задовољством прима грантове, у првом реду западне грантове, и активно их одрађује. Наравно, такви људи су апсолутна мањина, али како показује пракса, то је довољно да се дестабилизује ситуација“.

При томе, наглашава експерт, било би погрешно у потпуности се одрицати немачког периода. „Они су тамо имали своје изузетне људе, имали су свој историјски период, али он је завршен. А завршен је зато што је Немачка два пута била страшан агресор који је долазио у нашу земљу и хтео да уништи нашу државу. Ми смо на крају разбили Немачку, и Калињинградска област је постала логичан завршетак дугог пута у ту земљи“ – истиче Петар Муљтатули.

У резимеу књиге се наводи да на карти не може бити места ни за Кенигзберг, ни за Калињинград, већ треба дати граду назив који би био име династије која је створила велику Русију – Романов на Балтику.

         Муљтатули: „Преименовање Калињинграда је став аутора. То могу да одлуче само Калињинградци. провокативан предлог аутори су изнели да би покренули тему везе наше земље с Источном Пруском која сеже много векова уназад“.

Како је закључио Муљтатули, историјски мит да Руриковичи потичу из Прусије  је стваралачки мит, и он је улазио у идеолошку концепцију руске аристократије. Само постојање такве теорије чини руску историју знатно богатијом. По његовим речима, у интересу руске државе ту тему треба обавезно популарисати и спроводити научна истраживања.