• Да Русија није сада превентивно ударила по Исламској држави, Сирија би се нашла под потпуном контролом екстремиста. Следећа њихова кампања би се већ одвијала на Кавказу. А то би подржала и Турска. За нас би се губитак Јерменије и Северног Кавказа претворио у огроман пожар, који би доспео до Ставропоља. Тај пожар је био припреман и он је још увек у тим плановима
  • Пре 25 година матерњи језик 70 одсто становника главног града Таџикистана – Душанбеа – био је руски. А данас је матерњи за само један одсто! Можете ли да замислите размере нашег егзодуса? А наши људи тамо нису били освајачи, они су цивилизовали те територије и васпитавали и обучавали локално становништво. Допринос наших људи развоју и Казахстана, и Туркменије, и Киргизије је огроман! А сада смо отишли оданде!
  • Чини се да оних који нам не желе добро, наших противника, непријатеља има много. А заправо је нас много и наша снага је Исус Христос! Зато не могу да нас сломе! Колико јуче сам, на пример, разговарао с једним новинаром. Он ми је испричао како су по други пут откривене мошти св. Саве Сторожевског
  • Овако је то било. У околини Звенигорода живео је дубоко верујући човек – официр царске армије који је решио да не учествује у братоубилачком Грађанском рату. Стално је ишао у локални манастир и молио се. После затварања манастира је почео да иде на службу у оближњу цркву. Негде почетком 30-тих година позван је НКВД. Схватио је да је куцнуо његов час и заувек се опростио од жене. Јавио се у управу. Истражни судија му је рекао да га зна као дубоко верујућег човека. Затим му је уручио прилично велики завежљај и рекао: „Овде су мошти Саве Сторожевског! Носите их! Нити сам ја Вас видео, нити Ви мене познајете!“

РУСИЈА је последња велика православна сила која се супротставља светској интернационали рушилаца, који граде свој нови свет. Њихов центар је очигледно преко океана, а циљ није просто да се уништи наша моћ и сломи отпор, већ да се сваки Рус лиши свог унутрашњег ослонца – верности православним идеалима, којима се – свесно или често несвесно – руководи цело наше друштво.

Директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетњиков овако је говорио је за Радио „Радоњеж“, указујући на нове штетне сценарије су припремили прекоморски стратези и о томе како им се супротставити. Са њим је разговарао познати новинар Александар Артамонов.

• Хвала Господу, доживели смо до тренутка када су руске војне снаге делимично повучене из Сирије, али одмах после тога се запалио Нагорно-Карабах. Неке западне колеге сматрају да би се, да Владимир Путин није одобрио операцију у Сирији, после пада режима Башара Асада, сви ти терористи обрели на Кавказу преко коридора кроз Турску. Тада би имали могућност да преко Нагорно-Карабаха ударе на нашу базу у Јерменији. Сматрате ли да је то плод имагинације новинара, или ту ипак постоји нека међународна позадина?

Решетњиков: Наравно, постоји међународна позадина. И она је главна. Ми тај конфликт, који је трајао четири дана – ради се о борбеним дејствима у Нагорно-Карабаху, пошто невојни конфликт траје прилично дуго – треба у сваком случају да посматрамо у том ракурсу који сте Ви предложили. Потпуно сте у праву! Не ради се о томе да је крив Азербејџан, или да су криви Јермени… Не! Ту је све много сложеније и озбиљније. После Сирије, Кавказ је заиста био и још увек је мета радикалних исламистичких снага. И није искључено да иза тих снага стоје неисламски интереси. Оне су, те снаге, заинтересоване за распад Русије и, пре свега, да нам створе проблеме.

Тај четвородневни сукоб се одвијао и био је непосредно подстицан од стране тих снага. Пре свега, не треба заборављати негативну улогу Турске. Тамо су присутне и САД. Уосталом, нико не би ни улазио у сукоб без дозволе преко океана. Али, они су ушли! И тиме демаскирали правац следећег удара. И још једном сте апсолутно у праву! Да Русија није сада превентивно ударила по Исламској држави, имали бисмо ситуацију да је Сирија под потпуном контролом екстремиста. Следећа њихова кампања би се већ одвијала на Кавказу. И то би подржала и Турска.

За нас би се губитак Јерменије и Северног Кавказа претворио у огроман пожар, који би доспео до Ставропоља. Тај пожар је био припреман, и он је још увек у тим плановима. Ми, Русија и наше руководство, треба то да имамо у виду увек. Кавказ је тренутно главни циљ антируског деловања свих светских снага Зла.

Зла, јер је Русија данас једино преостало самостално православно острво на целом овом свету. Друга таква територија просто не постоји!

Што се тиче Карабаха, ни ми, ни наши слушаоци не треба да се спуштамо на ниво питања „ко је крив?“. Не! Све је то припрема, проба и провера снага, као и провера реакције Москве („Како ће реаговати Москва, Јереван, Грузија, Турска?“). Такав пробни балон је и пуштен. Бићемо пажљиви и обазриви!

• У Сирији смо подржавали алавите, као и хришћане-православце и друге хришћане и умерене муслимане, суните и шиите који су страдали од верских фанатика. Испоставља се да смо ми не само подржали и заштитили нашу браћу по вери, већ смо и за све друге религије били гарант верских слобода. Јерменија је, наравно, хришћанска земља. Јужна Осетија, где смо се такође заложили за интересе локалног становништва, исто је насељена хришћанима. Да ли се може рећи да су хришћанство и његова заштита у свету претворили у императив руске спољне политике?

Решетњиков: Ја бих рекао да у последњој деценији Русија генерално избегава да гради икакве алијансе и савезе – нарочито војне и војно-политичке. Ми принципијелно не идемо тим путем. Али, задатак заштите хришћанства и верских слобода – ту се слажем са Вама – у извесној мери заиста избија у први план у руској политици. Руска јавност дели те погледе.

У Руској империји је заштита хришћанства – укључујући католике – била главно опредељење. Традиционална заштита неправославних хришћана – зар то није одговор нашим „ортодоксним православцима“, који сада дижу толико буке због католика после сусрета с папом римским? И наш последњи цар и остали наши императори штитили су католике, ако су у нечему и негде били жртве прогона. Али, наравно, најважнија је била заштита наше православне браће. Сада, у новој Русији, за разлику од Совјетског Савеза, где о томе није могло бити ни говора, то поново постаје један од најважнијих геополитичких задатака.

• Блиски Исток је тесно повезан са Централном Азијом. Као пупчаном врпцом, Средња Азија је повезана цевоводима са Блиским Истоком. Американци у том региону стално смишљају неке нове офанзивне иницијативе, и то сваки пут са звучним и празним називима: те „Поуздана сила“, те „Орлов лет“ итд.

Решетњиков: Желим да кажем да се, када је у питању Средња Азија, код нас и у штампи и на телевизији том региону посвећује премало времена. Ствар је у томе што је Средња Азија ипак територија коју су цивилизовали православни Руси. При чему је то била масовна иницијатива. А сада тамо има веома мало православаца. Недавно сам прочитао интервју са епископом Таџикистанским, и он наводи следеће бројке: пре 25 година матерњи језик 70 одсто становника Душанбеа је био руски. А данас је он матерњи за само један одсто! Можете ли да замислите размере нашег егзодуса? Али, уопште се није радило о освајачима – не о војном контингенту, као код Американаца, који су тамо послали 20-30 хиљада, унели немир код становништва и отишли. А мештани су рекли: „Отишли су ти освајачи, и Хвала Богу!“

У нашем случају су отишли људи, наше становништво, које је освајало те територије и васпитавало-обучавало локално становништво. Допринос наших људи развоју и Казахстана, и Туркменије, и Киргизије је огроман! А сада смо отишли оданде!

Отишли из разлога што много година Русија и руско руководство уопште нису обраћали пажњу на наше људе тамо. И ти људи су били подвргнути прогонима. Сетимо се грађанског рата у Таџикистану. Сетимо се како су Русе протеривали из области културе, уводили свакаква ограничења. Затим су почели да протерују Русе из државних структура.

Услед тога настаје повољна ситуација и стичу се сви услови за деловање снага које су непријатељске према Русији. Тамо су почели да проничу различите непрофитне фондације и организације.

На основу тог интервјуа у Руском дому са епископом таџикистанским, ми сматрамо да у далеким и непознатим у Русији малим насељеним местима већ седе ти исти Американци, и то већ 20 година! И зашто је интересантно чиме се они тамо баве?

Тамо се стварају фондације. Они тамо стимулишу своје стипендисте. Настају њихове организације. Тако се ствара мрежа која ће обезбеђивати реализацију свих тих „блиставих“ операција, конкретно: освајање и контролу, даље пребацивање под своју контролу целе Средње Азије.

Треба рећи да руководства бар неких од тих земаља – претходно руководство Киргизије, Таџикистана и др. подстичу такву политику рачунајући на прилив капитала, који се, нажалост, веома често троши на личне потребе.

Зато данас Средња Азија такође за нас представља известан центар напетости. Број становника Казахстана којима је матерњи језик руски се такође значајно смањио, а друге републике су фактички напустили. У то празно саће су се увукли наши непријатељи, који теже да све ставе под своју политичку контролу.

Тај регион се налази под боком нашег Сибира. Наши слушаоци, вероватно, знају да су на Сибир бацили око Американци. При чему то већ доспева и у медије, кад амерички политичари отворено говоре да није праведно да тако огромна територија припада само једној земљи и да је треба делити.

Тако да се све чини ради тога да се на веома важном месту – у Средњој Азији – створи база. Кроз тај регион пролазе цевоводи с енергентима. Да, Американци планирају да њихов „пут свиле“ пролази управо кроз Средњу Азију. Тако се појављује задатак да се руководство свих земаља у том делу света држи под контролом. Али, треба рећи: САД, иако су снажна водећа економска сила на свету, данас ипак имају ограничена средства. Почиње да им недостаје новца за све. Да, они још увек имају штампарску машину, али стварних средстава немају довољно: треба се бавити Либијом, Сиријом; не знају шта да раде са Ираком.

Још увек им није јасно шта се догађа са Русијом и у Средњој Азији. А још морају стално да размишљају о Кини. Просто немају довољно руку. И ту би Русија, по мом мишљењу, могла активније да се враћа у Средњу Азију. Нама нису потребни ни освајање територија, ни контролисање влада, већ развој друштвене и економске сарадње, као и помоћ нашим људима који су тамо остали и који се налазе у тешком положају: можда тренутно нису подвргнути репресији, али се њихова права често ограничавају. То је већ проверено.

Да се враћамо као водећа сила – то је важно. Наша реч треба да добије тежину, да владари држава схвате да ограничавати Русе није у њиховом интересу. Такође, постоји и схватање да ће САД, ако не пођемо тим путем, упркос свим тешкоћама које имају, наћи начин да се утврде у том региону. За нас ће настати ситуација опкољавања Русије са југа и преласка на кружну одбрану.

• Зар не мислите да је Русија била талентована ученица гуруа који су после Отаџбинског рата осмислили „Харвардски пројекат“? Први покушај да се одигра на карту верских и етничких разлика, користећи их као несмртоносно оружје, начинили су Американци одмах по окончању Другог светског рата, преузевши у Минхену пројекат Хаусхофера и Хеса. Тада је била окупљена група стручњака за идеолошку борбу која је проучавала одлике совјетског друштва. На врху леденог брега радиле су радио станице које су емитовале програм за простор Русије. Они су се трудили да изазову промену у свести људи у правцу промене идеала и вредносних оријентира. И у томе су у значајној мери успели. Ако су наши опоненти деловали на такав начин, да ли се може сматрати да је Русија научила лекцију на својим грешкама и да сада размишља о могућности коришћења „меке силе“. Према америчкој класификацији, таква методологија се дугорочно сматра много ефикаснијом од директне војне интервенције. Ми бисмо могли да ширимо руски језик, вратимо престиж нашем образовању, подржавамо браћу по вери …

Решетњиков: Да! То је наш задатак: руски језик, наша заједничка историја, културне везе… Све то треба обнављати не ту и тамо, него свуда. Нажалост, у тој области Русија као држава делује лоше, несистематично, а често и са супротним резултатом. Имамо недовољан број фондова, института, профитних организација који се тиме баве. Веома их је мало!

Недавно се наша делегација вратила из Јерменије. Одржали смо један конкурс међу омладином. Ми смо тамо стално присутни. Уручили смо дипломе и награде, одржали семинар, одржали смо говоре… Али, и поред свега тога, наше јерменске колеге кажу: „тако вас је мало!“.

Организовање таквих догађаја није скупо. Они не захтевају велике издатке. Али, новца из неког разлога нема довољно. Али га има довољно за разне свадбе, куповину јахти, фудбалских клубова. За све то новца увек има! А нама је потребан новац за најелементарнији рад у Средњој Азији. Покушавамо да радимо у Таџикистану, Киргизији, Казахстану, где ипак постоји могућност да се ради.

У Узбекистану и Туркменији је то, нажалост, просто немогуће – таква је политика тамошњег руководства! Тамо не можеш ни да отпутујеш! А исти ти Американци, иако су географски далеко од Средње Азије, много су присутнији него ми. Чак су и Кинези присутнији. Наравно, добро је што тамо имамо РПЦ, што тамо улажу напоре владика Викентиј и други епископи. Имамо центар РПЦ и у Алма Ати. Упркос тешкоћама, наша Црква тамо активно ради. И је једина снага тренутно која је присутна тамо. Ако, наравно, изузмемо Таџикистан. Тако да су наши ослонци – амбасада и Црква! Тиме се ограничавамо!

Повремено акције спроводе један-два таква института као што је наш. Али, тако нећемо ништа урадити. Многи људи који имају средстава желе да помогну Цркви, домовима за децу… Али, због величине њиховог богатства, њима требају тргови. На пример, одржан је догађај који је окупио 700 хиљада људи. Човек одржи такав конкурс, а следећи догађај планира тек за годину дана! То, вероватно, и треба радити! Међутим, потребно је нешто друго – сталан рутински свакодневни рад: 30 људи, нека буде и 50-100!

А ми? Ми користимо совјетске методе. Окупимо огроман број деце. Уручимо им по пакет са оловкама и фломастерима, она отпевају песмицу и разиђу се. Наравно да им у сећању остану лепе успомене, али то дефинитиивно није довољно. Потребан је плански методичан рад са децом и групама различите величине. Тада ћемо имати и корист од уложених средстава.

Понекад су улагања велика. Људи имају осећај задовољства, а резултата практично нема.

• Када се наш претходни разговор појавио на страницама „Православне ревије Радоњеж“, били су и овакви коментари: како уопште поштеном православном Русу полази за руком да делује и да га саслушају на високом нивоу?

Решетњиков: Желим да кажем свим слушаоцима „Радоњежа“ да нас, заправо, има много, зато смо непобедиви. Чини се да оних који нам не желе добро, наших противника, непријатеља има много. А заправо, наша снага је Исус Христос! И не могу да нас сломе! Ако само Господ не жели да те подвргне и таквом искушењу. А иначе, свуда срећем много часних и поштених људи који воле нашу Отаџбину. Колико јуче сам, на пример, разговарао с једним новинаром. Он ми је испричао како су по други пут откривене мошти св. Саве Сторожевског.

У околини Звенигорода живео је дубоко верујући човек – официр царске армије. Он је решио да не учествује у братоубилачком Грађанском рату. Стално је ишао у локални манастир и молио се. После затварања манастира је почео да иде на службу у оближњу цркву. Негде почетком 30-тих година позван је у Државну политичку управу при Народном комесаријату унутрашњих послова (НКВД).

Схватио је да је куцнуо његов час и заувек се опростио од жене. Јавио се у управу. Истражни судија му је рекао да га зна као дубоко верујућег човека. Затим му је уручио прилично велики завежљај и рекао: „Овде су мошти (управо те речи је употребио истражни судија НКВД!) Саве Сторожевског! Носите их! Нити сам ја Вас видео, нити Ви мене познајете!“ И, официр је без проблема отишао са моштима.

Његови потомци су крајем 80-тих вратили мошти РПЦ. Бог се не да обмањивати! Свуда су наши људи! Православци! На најнеочекиванијим местима! Ми смо непобедиви. А непријатељ никако не може да схвати: шта више да ради?

Онда, седамнаесте године, решили су да ударе по ширини, да униште целе сталеже, зато што су схватали да свуда има људи који се залажу за веру и за Господа нашег Исуса Христа!

А. А.: Ако је Бог са нама, нико нам не може ништа.