• Сва дејства NATO на Балтику уклапају у шему садржану у недавно објављеном извештају познатог америчког центра за стратешка истраживања RAND. Аутори тог извештаја под називом „Појачано обуздавање на источним границама NATO“ – Дејвид Шлапак и Мајкл Џонсон – предлажу, између осталог, „ради сигурног обуздавања руске агресије“ да се у Источној Европи размести додатних седам копнених бригада, укључујући три тешке оклопне, којима треба обезбедити подршку из ваздуха и низ других војних мера
  • Аналитичар Кајл МИЗОКАМИ у недељнику The Week написао: „Москва може да нанесе NATO муњевит пораз и освоји балтичке земље у року од неколико дана“ јер 11 балтичких батаљона неће моћи да се носи са руских 46. Стога је неопходно да се балтички савезници подрже основним снагама NATO, а то значи да „конфликт може да прерасте у нуклеарни рат великих размера“
  • „Русија треба да схвати да наше стрпљење није неограничено. Оно је сада веома ограничено у смислу да ли ће или не Асад сносити одговорност“ – изјавио је Џон Кери. А Џон Кирби је појачао ту изјаву следећим објашњењем: „Ми не износимо празне претње. То није била празна претња“
  • Директор РИСИ Леонид РЕШЕТЊИКОВ: „То су такође покушаји да се на Русију изврши притисак. Снажнији него раније, али са истим циљем – да бисмо редуковали активности у Сирији или их потпуно прекинули. Међутим, мислим да ће им бити изузетно тешко да то постигну, иако се притисак не врши само поводом Сирије, не само уздуж свих наших граница, нарочито европских. Врши се притисак у свим правцима“

С ВОЈНОГ аспекта генерал Ратног ваздухопловства САД Дејвид Голдфин одговорио је онако како би одговорио сваки војник којем је дат сумњив задатак: „Дајте ми писану наредбу“.

Говорећи на слушањима у Одбору Сената САД за оружане снаге, где би требало да буде именован за начелника штаба Ратног ваздухопловства, он је поставио три услова за увођење зоне забрањених летова изнад Сирије, што упорно покушавају да издејствују поједини амерички политичари.

За разумевање ситуације довољно је ово:

Пошто Исламска држава нема авионе, то значи да морам да имам дозволу да обарам руске и сиријске авионе“ – изјавио је Голдфин.

Ово заправо значи оно што је речено: он је тражио од политичара да потпишу наредбу која очигледно води у рат, да некада касније за све не би само он одговарао.

СЕНАТ САД ТРАЖИ „ПОСЛЕДЊИ АРГУМЕНТ КРАЉЕВА“?

Војници лако намиришу лукавост својих политичара.

Сам повратак идеји увођења зоне забрањених летова у Сирији изазван је вестима да владина авијација наводно бомбардује болнице и цивилне зграде. Али, као прво, информације о томе потичу из антивладиних извора који дефинитивно имају своје интересе. Као друго, то је Исток, где сваку вест треба поделити најмање на три, а потом јој дати супротно значење и тек после тога се надати да си сазнао бар 10 одсто истине.

А као треће (и најважније) – и то је оно што одлично знају војна лица у свим армијама које учествују у сиријским дешавањима: у местима где се воде копнене борбе – „цивилне“ зграде у принципу не постоје. Терористи с једнаком равнодушношћу своје положаје утврђују и у цивилним зградама, и у школама, и у болницама, и свуда где мисле да је то неопходно.

Тако да је с аспекта војног лица одговор генерала био јасан и недвосмислен: „Наредите – и ја ћу обарати, и Русе ако треба“. Али, када дође „време за полагање рачуна“ ви ћете одговарати.

Међутим, с политичког аспекта, те речи значе коначну потврду новог стања целокупне геополитичке ситуације. Тачније: задатак уништавања велике (уз то и нуклеарне) силе нашао се на дневном реду. И, неважно је да ли ће политичари дати генералу потврдан одговор: само постављање тог питања значи да се такав инструмент као што је рат разматра као „последњи аргумент краљева“.

Ово што данас видимо у Сенату није ништа друго до пројекција рата на конкретном слушању (у Сенату САД).

Нечег таквог није било још од „попуштања напетости“ почетком 1970-тих година, када су СССР и САД потписали споразум о спречавању инцидената изнад мора и у ваздушном простору изнад њега.

Говорећи неувијено, то је био споразум о забрани прећутне праксе лова бродова и авиона двеју земаља једних на друге, уколико то није носило ризик од глобалног сукоба.

Управо о томе – о схватању да је глобални рат следећи корак у полемици Русије и Запада – говори у недељнику The Week аналитичар Кајл Мизоками.

Смисао његовог чланка се генерално своди на навођење различитих доказа да „Москва може да нанесе NATO муњевит пораз и освоји балтичке земље у року од неколико дана“, и да 11 балтичких батаљона неће моћи да се носи са руских 46. Стога је, сматра аналитичар, неопходно да се балтички савезници подрже основним снагама NATO, а то значи да „конфликт може да прерасте у нуклеарни рат великих размера“.

Ако се присетимо да се на Балтику одржавају масовне војне вежбе NATO, током којих се, узгред, одрађује класичан предвојни агресивни елемент као што је минирање лука непријатеља – то размишљање прелази из категорије теоретских у практична. У вежбама тог типа, поред самих граница могућег противника, само један непажљив покрет – и…

Како је истакао у разговору за „Царград“ стручњак за војно-поморска питања, главни војни саветник Министарства одбране РФ, адмирал Иван Васиљев, „море је, за разлику од копна, где постоје границе између земаља – зона непосредног додиривања са евентуалним противником. Буквално у видокругу. Зато је настанак конфликтне ситуације на мору вероватнији, а оно што је најважније – опаснији, јер може одмах да пређе у ,врућу’ фазу“.

Посматрачи истичу да се сва дејства NATO на Балтику уклапају у шему садржану у недавно објављеном извештају познатог америчког центра за стратешка истраживања RAND.

Аутори тог извештаја под називом „Појачано обуздавање на источним границама NATO“ Дејвид А. Шлапак и Мајкл Џонсон предлажу, између осталог, „ради сигурног обуздавања руске агресије“ да се у Источној Европи размести додатних седам копнених бригада, укључујући три тешке оклопне, којима треба обезбедити подршку из ваздуха и низ других војних мера.

ПРИТИСАК КАО „ПРЕТПОСЛЕДЊИ АРГУМЕНТ КРАЉЕВА“

У функцији провокације, уверени су политички аналитичари, било је и цурење интерног документа Стејт департмана којим 50 дипломата тражи од Барака Обаме бомбардовање владиних снага у Сирији. По њиховом мишљењу, само почетак борбених дејстава против Дамаска обезбеђује победу над ИД. При томе је портпарол Стејт департмана Џон Кирби одбио да коментарише ту информацију америчких медија, што је, уосталом, и разумљиво: дипломате које позивају врховног команданта оружаних снага да започне борбена дејства – то дефинитивно није тривијална историјска појава.

Директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетњиков у интервјуу „Цариграду“ објашњава ту појаву цугцвангом у којем се нашла америчка спољна политика у Сирији: „Писмо чиновника Стејт департмана јесте намерно цурење – с циљем да се на нас изврши притисак и са те стране. Јер, Американцима у Сирији није нимало лако, њихови интереси се не остварују и нешто треба предузети. Пошто не желе да се повуку, они покушавају да покажу да су спремни да иду ва банк, то јест покушавају да заплаше (и тако зауставе) Русију“.

На то, највероватније, указује још једна нетривијална изјава: овај пут – главног америчког дипломате, шефа Стејт департмента Џона Керија.

Русија треба да схвати да наше стрпљење није неограничено. Оно је сада веома ограничено у смислу да ли ће или не Асад сносити одговорност“ – изјавио је амерички државни секретар. А поменути Џон Кирби је појачао ту изјаву следећим објашњењем: „Ми не износимо празне претње. То није била празна претња“.

„То су такође покушаји да се на нас изврши притисак – прокоментарисао је те „не празне претње“ директор РИСИ. – Снажнији него раније, али са истим циљем – да бисмо редуковали наше активности или их потпуно прекинули. Међутим, мислим да ће им бити изузетно тешко да то постигну“.

Да, то је притисак, али се Русији истовремено задају и прави ударци. За сада, хвала Богу, невојни, али ипак ударци: по спорту – хистеричне антидопинг кампање; по руској имовини у иностранству, како су показали недавна кампања акционара ЈУКОС-а и такозвани повремени „офшор“ скандали; по националном угледу, за шта се користе и не баш благородни испади фудбалских навијача.

Притисак се врши не само поводом Сирије, не само уздуж свих наших граница, нарочито европских. Врши се притисак у свим правцима“ – констатује Решетњиков.

Штавише, међу политичким аналитичарима у последње време влада мишљење да је и наводно миротворачка изјава бившег француског председника Николе Саркозија, који је предложио Русији, као заиста снажној земљи, да изађе у сусрет Европи и прва повуче контрасанкције против њених санкција, заправо покушај наметања својих „услова мира“.

Саркози није дошао у своје име – он је дошао с неком поруком која је у суштини отворени ултиматум – истакао је један од експерта у разговору са „Цариградом“. – То није апстрактна дискусија о неким људским правима, о демократији – то је сасвим прагматична формулација онога што европске земље очекују од Русије. Веома јасно формулисан став да је разматрање могућности укидања санкција могуће након што ми укинемо своје. У супротном, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер запретио је остављањем санкција на снази и јасно указао на могућност њиховог пооштравања“.

„ПОСЛЕДЊИ АРГУМЕНТ КРАЉЕВА“ ЈЕ ВЕЋ СПРЕМАН

Судећи по контексту онога што се догађа у свету, треба се припремати за нови талас заоштравања односа са Западом, сматрају аналитичари.

Прво су нам увели санкције, искључили нас из свих организација, извршили снажан, како се тада чинило, притисак и у другим областима – појашњава то гледиште Решетњиков. – Међутим, испоставило се да то не даје резултате. Јер, откуд садашња хистерија на Западу? Због тога што сви претходни покушаји нису дали никакве резултате! Ни политичке методе притиска, ни економске – ништа не даје резултат, резултата практично нема. Говоре о продужењу санкција, али и то мирно подносимо. Одатле и злоба и тражење нових начина да се изврши притисак“.

Међутим, сви начини су практично исцрпљени – барем из оног арсенала који не доводи до глобалне оружане конфронтације, истиче директор РИСИ.

Шта им преостаје? Преостаје им само да прете оружјем. Ништа им не преостаје осим да покушавају да нас на тај начин заплаше“ – резимира он.

Шта видимо на крају? По мишљењу аналитичара – одсјаје, манифестације, одразе растућег геополитичког конфликта. У суштини – рата. За сада прикривеног, али то је већ његова пројекција на још увек мирну, али прилично узнемирену површину глобалне геополитике. Тим пре што се према, у Америци омиљеној, теорији хаоса, на крају испоставља да су сви међусобно неповезани догађаји карике истог ланца.

У свету се ствара веома опасна ситуација, упозорава Леонид Решетњиков: „Она може да доведе до оружаних сукоба, а можда и до најтрагичнијег – до рата…