• Душан Симовић је 3. априла 1941. званично предложио Стаљину да одмах уведе контингент совјетских трупа на територију Југославије. Његова влада је рачунала да ће ова или она форма иступања Совјетског Савеза у заштиту Југославије омогућити макар минимално одлагање напада од стране Рајха, у који нико у Београду није сумњао
  • Стаљин је био погрешно уверен да Хитлер „веома цени“ односе са СССР-ом и да ће у Југославији изаћи у сусрет совјетским интересима. Међутим, овога пута је стаљиновско руководство све више сумњало у то. Гебелс је прилично добро осетио промене које су настале: „Сада Руси почињу да осећају страх. То је – пријатна вест…
  • Вест о бомбардовању Београда у зору 6. априла 1941. и о почетку немачког напада на Југославију – изазвала је запањеност код стаљиновског руководства. Постало је јасно да Хитлер не намерава ни у чему да се обазире на Совјетски Савез. Изненађује цинично реаговање Стаљина на немачку агресију на Југославију. Након што је сазнао за њу, Стаљин је само наредио да се откаже банкет који је требало да буде одржан поводом закључивања совјетско-југословенског споразума
  • Настојећи на све начине да успостави мир са Хитлером, преплашено стаљиновско руководство није се охрабрило чак ни да осуди недопустиву агресију Рајха против готово савезничке државе СССР-а. Гебелс није престао да се одушевљава – „Како је добро имати силу. Стаљин очигледно није био рад да се упозна са немачким тенковима

Пишу: Петар МУЛТАТУЛИ, Александар МУЗАФАРОВ

СОВЈЕТСКИ вођа покушавао је да води политику смиривања Хитлера, истовремено настојећи да постигне своје циљеве путем закључивања споразума са појединим државама, који би, како је сматрано у Кремљу, принудили Хитлера да води рачуна о интересима СССР-а, али не би били непријатељски према Рајху.

То се нарочито испољило у питањима Балкана.

Године 1940. исход немачко-совјетске конфронтације на Балкану још није био одлучен и Стаљин је активно подстицао Југославију да са СССР-ом потпише споразум о узајамној помоћи. Москва је настојала да своје интересе у погледу Југославије споји са очувањем совјетско-немачке сарадње.

Ослањајући се на официре истомишљенике и на део снага ратног ваздухопловства, начелник Генералштаба Југословенске краљевске војске Душан Симовић извео је државни удар 7. марта 1941., суспендовао пронемачког кнеза-регента Павла и довео на краљевски трон 17-годишњег Петра II. Иако Југославија није званично изашла из Тројног пакта, било је очигледно да се десио њен заокрет према СССР-у. Хитлер је то схватио као снажан удар на његове стратешке намере.

До пролећа 1941. Немачка је заузела доминирајући положај на Балкану, а Југославија тако постаје једини камен спотицања за тријумфално напредовање агресивне хитлеровске дипломатије на Балкану.

У околностима Стаљинове политике „смиривања“ Хитлера, споразум о узајамној помоћи са Београдом постајао је неприхватљив за совјетско руководство, будући да је било очигледно да би његова неизбежна последица постало погоршање односа са Берлином, што су у Кремљу покушавали да избегну по сваку цену. Без обзира на то, Стаљин је на све начине подстицао Југословене на закључивање совјетско-југословенског споразума.

Схватајући совјетске предлоге као озбиљну намеру да помогне својој земљи, Симовић је 3. априла 1941. званично предложио Стаљину да одмах уведе контингент совјетских трупа на територију Југославије. Југословенска влада је рачунала да ће ова или она форма иступања Совјетског Савеза у заштиту Југославије омогућити макар минимално одлагање напада од стране Рајха, у који нико у Београду није сумњао.

Ипак, Стаљин није притекао у помоћ Југославији.

Споразум о „Пријатељству и ненападању“, који је потписан 5. априла 1941. између Москве и Београда, није подразумевао војну помоћ Југославији. Сем тога, совјетско руководство прихватило је тај споразум тек након што се уверило да Југославија није изашла из Хитлеровог пакта и да је одбила да прихвати помоћ Енглеске.

Стаљин је добро знао да југословенска армија реално може да се одупире највише две недеље, о чему је он отворено говорио југословенском посланику М. Гавриловићу. Али, совјетски вођа је свесно настојао да Немачку увуче у рат на Балкану и тако добије на времену. Потенцијалне жртве братског народа Стаљин је занемарио.

Са друге стране, Стаљин је био погрешно уверен да Хитлер „веома цени“ односе са СССР-ом и да ће у Југославији изаћи у сусрет совјетским интересима. Међутим, овога пута је стаљиновско руководство све више сумњало у то. Гебелс је прилично добро осетио промене које су настале: „Сада Руси почињу да осећају страх. То је – пријатна вест…

Саопштење о бомбардовању Београда у зору 6. априла 1941. од стране авијације Луфтвафе и о почетку немачког напада на Југославију изазвало је запањеност код стаљиновског руководства.

Постало је јасно да Хитлер не намерава ни у чему да се обазире на Совјетски Савез.

Изненађује цинично реаговање Стаљина на немачку агресију на Југославију. Након што је сазнао за њу, Стаљин је наредио да се откаже банкет који је требало да буде одржан поводом закључивања совјетско-југословенског споразума, рекавши да је то „неумесна замисао“.

Настојећи на све начине да успостави мир са Хитлером, преплашено стаљиновско руководство није се охрабрило чак ни да осуди недопустиву агресију Рајха против готово савезничке државе СССР-а. Гебелс није престао да се одушевљава – „Како је добро имати силу. Стаљин очигледно није био рад да се упозна са немачким тенковима“.

После разарања Југославије, политика совјетске владе била је још више цинична.

Осмог маја 1941. заменик народног комесара за иностране послове СССР-а, А. Ј. Вишински, након што је добио „пријатељске“ савете из Берлина, рекао је М. Гавриловићу да совјетско руководство не види правне основе за даљу делатност југословенске мисије у СССР-у. Он је захтевао од мисије да као дипломатско представништво прекине своју делатност у Москви, што су њени сарадници одбили и напустили територију Совјетског Савеза.

Гебелс је још једном имао разлога за излив осећања. Он је 22. априла 1941. записао у свом дневнику: „Јуче чланак у ,Правди’. Тамо немају ништа против Хитлера. У њему се говори да Москва жели мир и т. сл. Дакле, Стаљин је нањушио да је већ замирисало на печење и маше маслиновом гранчицом мира. Руска карта више не бије!“.

Овде се нехотице намеће компарација са политиком Императора Николаја II у одбрани Србије у лето 1914., када Владар као православни монарх, заштитник и покровитељ Словена, није могао да остави у невољи братски народ којем је претило неминовно поробљавање и пропаст.

Пожртвована помоћ коју је Цар пружио Србији показала се много ефикаснијом од Стаљиновог прагматизма.

У јулу 1914. Николај II јасно је видео да је германски блок одлучио да ратује по сваку цену. Да се Цар повукао 1914., како је то учинио Стаљин са Југославијом 19141., да је затворио очи на освајање Србије од стране Аустроугарске – и он не би не само ништа добио, већ напротив, нашао би се у тешкој ситуацији. Моралном угледу Русије био би нанет непоправљив губитак, а њен утицај на Балкану заувек би био изгубљен. Уз то, Немачка би свакако отпочела рат, али избегавши неминовност да се бори на два фронта.

У кампањи 1914. – она би лако и брзо разбила Француску, принудила је на капитулацију, па и на колаборационизам, као што се то десило 1940. У таквим околностима, Енглеска сигурно не би ушла у рат против Немачке већ би, највероватније, покушала да се с њом договори на рачун Русије.

У таквим околностима, Немачка и Аустроугарска почеле би кампању против Русије 1915., вероватно имајући за савезнике Италију, Бугарску, Румунију и Отоманску империју. Русија је пред европском најездом могла да се нађе сама, изолована и без савезника што јој је претило катастрофалним последицама. Руска армија морала би да се брани, не у Пољском Царству и Литванији, како је то реално било, него надомак Петрограда и Москве, као што је то било 19141.

Цар нас је сачувао управо од таквог развоја догађаја.

Стаљин од тога није сачувао своју земљу и народ. Пред почетак рата, он није имао ниједног савезника, СССР се нашао потпуно сам пред лицем нечувене ратне опасности.

Превела Ксенија Трајковић