• Ни за кога није тајна да сви Срби – у Србији, Републици Српској, Црној Гори (Црногорци су исто Срби), на Косову – још увек не могу да се помире с тим да су постали подељени народ услед ратова на Балкану које је изазвао Запад. Зато сви Срби сматрају Србију својом матицом и сањају о уједињењу 
  • Није случајно што је председник Србије Томислав Николић, који је био на прослави Дана РС, рекао: „Онај ко жели добро БиХ – он жели да развија Републику Српску, а онај ко спутава РС, тај у ствари спутава БиХ. У таквој организацији где имате два ентитета много је важно да оба буду задовољна. Један незадовољни ентитет ствара проблеме при гласању када се одлучује консензусом и то се види у функционисању БиХ“
  • Власти у Сарајеву покушавају да затру елементе српског идентитета, укључујући српски језик, називајући га, противно свакој логици, босанским језиком. Савет министара БиХ чак разматра питање „кршења уставног права Бошњака на слободно коришћење босанског језика у Републици Српској“. Зато је председник, Милорад Додик, у децембру прошле године био принуђен да изјави да „босански језик не постоји“. Имајући у виду да је „босански језик“ – српски језик
  • Историја ратова у Југославији није завршена ’90-тих година. Рат се наставља у другом формату. И, његова главна жртва су Срби, ма где живели

УОЧИ Дана Републике Српске њен председник Милорад Додик је изјавио: „Сањамо да се припојимо и да будемо јединствени део с матицом Србијом… Тај сан се стално понавља, и једном ће се остварити“.

Овим речима је подигао прилично велику прашину.

Председника РС су одмах покушали да оптуже да жели да изазове стварно уједињење РС и Србије, а то значи – нови рат на Балкану. Довољно је прелистати хрватске новине, које називају свечано вече у Бањалуци „провокацијом из РС“.

То што сви Срби – у Србији, Републици Српској, Црној Гори (Црногорци су исто Срби), на Косову – још увек не могу да се помире с тим да су постали подељени народ услед ратова на Балкану које је изазвао Запад, ни за кога није тајна. Сви Срби сматрају Србију својом матицом и сањају о уједињењу – то се може чути у приватним разговорима, о томе пишу новине.

Али, Додик је ипак говорио о ономе о чему сања душа, а не о политичкој намери власти да се Република Српска припоји Србији.

А ако је неко и могао све да заплаши, то је екстравагантни режисер Емир Кустурица. Ако је веровати хрватској штампи, он је на вечери у Бањалуци одржао оштар говор, „пун историјских реминисценција“. Кустурица је назвао лидере босанских муслимана „исконским непријатељима Срба и хришћанства“ и оптужио их да су повезани са „западним фашистима”.

Осим тога, Кустурица их је описао као „Луциферове шегрте, најбоље савезнике Саудијске Арабије, која финансира Исламску Државу“, и рекао да би волео да „има у џепу малу атомску бомбу као упозорење свим онима који желе да доведу у питању опстанак РС“.

Али, шта има везе шта који режисер, чак и политичар, шта изјављује. У Русији постоји политичар који је обећао да ће руски војници брчкати ноге у Индијском океану. Па шта? Режисери не доносе политичке одлуке, њима је својствена егзалтација.

А Додик је заправо изјавио да РС „жели да има још посебније односе са Србијом“.

Шта је чудно у томе што два дела истог народа, које дели граница, желе да имају посебне, тесне односе? Али, управо су у томе непријатељи Срба видели заверу Србије и Републике Српске.

А шта каже Србија?

Председник Србије Томислав Николић, који је такође присуствовао свечаности у Бањалуци, изјавио је за Sputnik Србиjа да је јачање веза између Србије и РС услов опстанка РС, и да је то онај део Дејтонског споразума због којег је РС прихватила такав однос у БиХ. Николић је истакао да ће Београд и Бањалука наставити да негују посебне односе и да они користе не само РС, већ и Србији.

По председниковим речима, обавеза је Србије да се стара да РС никада не буде запостављена, и да то није обавеза коју она има према Дејтонском споразуму, већ по осећању части и припадности истом народу.

И што је такође важно: онај ко данас напада РС, заправо напада целовитост БиХ. „Онај ко жели добро БиХ, он жели да развија Републику Српску, а онај ко спутава РС, тај у ствари спутава БиХ. У таквој организацији где имате два ентитета много је важно да оба буду задовољна. Један незадовољни ентитет ствара проблеме при гласању када се одлучује консензусом и то се види у функционисању БиХ“ – казао је Николић.

И Русија, судећи по речима амбасадора РФ у БиХ Петра Иванцова из интервјуа за Sputnik Србиjа, такође подржава тај став. „Русија подржава легитимна права РС и њен посебни статус као једног од ентитета, укључујући најшира овлашћења у привредној, културној, правној сфери, као и у другим сферама. Ми смо за јачање РС у оквиру Дејтонског мировног споразума“ – казао је амбасадор.

Република Српска – увек у стегама „партнера“

РС је подвргнута сталним нападима из бошњачко-хрватске Федерације БиХ. У септембру је у РС одржан референдум, који је са безмало 100 одсто гласова потврдио да ће 9. јануар бити национални празник Републике.

Године 1992. године, мало пре почетка Рата у Босни и Херцеговини, српске енклаве у БиХ, бранећи свој идентитет на просторима Југославије која се распадала, прогласиле су Републику српског народа у БиХ, која је потом постала Република Српска.

Уставни суд БиХ прогласио је тај празник неуставним. Зар то није гушење националног идентитета Срба у саставу државе са тако сложеним религијским саставом?

Уместо да зарад мира задовољи потребе свих национално-верских заједница земље, Сарајево притиска Србе као тенк. Срби се, нормално, противе. Зато власти у Бањалуци, не обазирући се на одлуку централних власти у Сарајеву, одржавају свечаности поводом свог националног празника.

Власти у Сарајеву покушавају да затру елементе српског идентитета, укључујући српски језик, називајући га, противно свакој логици, босанским језиком. Савет министара БиХ чак разматра питање „кршења уставног права Бошњака на слободно коришћење босанског језика у Републици Српској“.

У децембру прошле године Додик је био принуђен да изјави да „босански језик не постоји“. Имајући у виду да је „босански језик“ – српски језик. Наметање Србима новог назива њиховог сопственог језика је, по мишљењу председника РС, „апсолутно неприхватљиво“.

Босански Срби намеравају да се боре против покушаја разарања њиховог културног идентитета, чији темељ у првом реду чине језик и историјско сећање. И управо они који покушавају да затру културни идентитет Срба изазивају напетост која може да доведе до рата. А не обрнуто.

Патријарх српски Иринеј је директно рекао да је РС „трн у оку оних који не воле српски народ“.

„Престаните да држите лекције Србији!“

Тога је свестан и званични Београд. Председник Србије Томислав Николић је, на молбу Sputnik Србиjа да прокоментарише став да је прослава Дана РС својеврсна увертира за даље јачање самосталности и зближавање са Србијом, одговорио на следећи начин.

„Нека нас не уче на свом примеру, зато што је он довео до страшног крвопролића. Ако ја, као председник земље изабран од стране свих грађана, и премијер Александар Вучић, вероватно најпопуларнија политичка личност у Србији, гарантујемо да ћемо се борити за очување БиХ, у шта они онда не верују? У реч коју је дао српски народ? Онда се враћамо на оно што је говорио Његова светост патријарх Иринеј, онда је то борба против српског народа“.

А што се тиче сна о уједињењу Срба, то је, поновићу се, један племенити идеал заснован на вери и историјском сећању. Такви идеали се не могу срушити споља, ако то не жели сам народ.

Србију настављају да комадају

Покушаји оптуживања власти РС, а са њом и Србије, за припреме за уједињавање су као омиљени лоповски штос, кад лопов виче: „Држ’те лопова“.

Јер, на Западу и на прозападним територијама бивше Југославије заправо још увек живе планови даљег комадања Србије, које је почело путем ратова ’90-тих година.

У суштини, напад на Републику Српску је напад на Србију. Чак је и Дејтонски споразум (о прекиду рата и стварању БиХ) у име Срба потписао тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

Како ми је рекао лидер патриотске невладине организације „Наша Србија“ Млађан Ђорђевић, Запад активно ради на пружању подршке вештачким сепаратистичким покретима на територији Србије, конкретно: на југу Србије, где живи много Албанаца; у Рашкој области, где има много муслимана; и у северној покрајини Војводина, где живе људи различитих националности.

Очито историја ратова у Југославији није завршена ’90-тих година. Рат се наставља у другом формату. И, његова главна жртва су Срби, ма где живели.